Uspavljivanje ličnog bola

O Vilasovoj autobiografskoj priči o porodici, ljubavi, bolu, gubitku i uspomenama razgovaraće: književnica LJubica Arsić, prevoditeljka knjige koju je Laguna objavila početkom aprila ove godine, i Tanja Vučković iz ove izdavačke kuće.

Književni kritičari tvrde da Vilasov roman “nije knjiga za svakog”. U njemu nema fikcije i ne preporučuje se ljubiteljima akcije, uz upozorenje da ni čitaocima naklonjenim introspektivnim romanima neće biti lako ma kako bili zavedeni ovom, prema tvrdnjama agenata, “tihom knjigom” i “umetničkim delom koje uspavljuje bol“.

Roman je pisan ispovedno – u prvom licu. Narator je 52-godišnji španski pisac i bivši učitelj Manuel, koji živi sam u svom stanu u Saragosi, otac mu je preminuo pre jedne decenije, majka prethodne godine. Ozbiljno opijanje i afera razorili su mu brak iz kog ima dva sina tinejdžera sa kojima ne uspeva da uspostavi bliži kontakt. Iako bi žanrovski mogao da bude neka vrsta autobiografskog romana, za čiji je nastanak inicijalna kapisla bila smrt u porodici, kakvih je sve više u savremenoj evropskoj književnosti, kritičari ukazuju da u Vilasovoj knjizi ima nečeg nedefinisanog – između romana i poezije. Oni tu “amorfnost“ definišu kao “meditaciju o čežnji, samoći i sebi”, odajući mu priznanje da je javno sumiranje sopstvenog života pred čitaocima pošten i hrabar čin.

– Ovaj roman počeo sam da pišem nekoliko dana posle smrti moje majke, u maju 2014. godine. U knjizi opisujem trenutak kada sam bio devetogodišnji ili desetogodišnji dečak, čiji su roditelji bili mladi i pričam o tome kako smo svi mi rasli i živeli. Bavim se jednim od klasičnih ciljeva književnosti: prisećati se tog vremena, tih života kojih više nema i da zapisanim sećanjem pokušam da doprinesem da taj svet ne nestane – rekao je Vilas u jednom od intervjua za španske medije.

On ne krije da je smrt majke za njega bila “emocionalni uragan” za koji je lek našao u pisanju, zbog čega “veruje da u ‘Ordesi’ ima nečeg terapeutskog”. Emocionalna stanja često opisuje i bojama, a zbog posvećenosti muzici njegovi junaci u “Ordesi” nose imena slavnih kompozitora klasične muzike.

– Postigao sam da razgovaram sa svojom prošlošću, a sećanje je način potrage za samim sobom. Eksploatišući svoju prošlost, tragao sam za svojim identitetom. Sećanje treba vežbati… Pričati to na ovaj način ima veze sa osećanjem slobode i vežbanjem istraživanja istine. Kad pričaš o svom životu, rizikuješ društveni ugled. Donedavno je bilo teško napisati autobiografsku knjigu u Španiji, možda i zbog socioloških i religijskih razloga. Ranije nisi mogao da izložiš svoj život, već samo da se ispovediš svešteniku. Sad to možeš da činiš, ili bar ja tako verujem, jer sam u jednoj slobodnoj zemlji. A ispitivati lične slobode mi se učinilo veoma važnim – naglašava Vilas.

On voli da ističe i elemente porodičnog romana u “Ordesi” jer je “zatvorio krug spajajući generacije nečije dece koja postaju i sama roditelji”. Istovremeno Vilas naglašava da je ovaj roman i “hronika Španije u njenim poslednjim decenijama i svojevrsna radiografija srednje klase iz šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka, koja je bili oslonac prelaska u demokratiju, a danas je izgubila artikulisanost, dok se Španija vraća u četrdesete godine 20. veka”.

Profesor koji je postao pisac

“Ordesa” je Vilasov prvi roman sa kojim pred čitaoce izlazi posle nekoliko zbirki pesama, priča, knjiga eseja. Siguran posao profesora u srednjoj školi u 50. godini napustio je da bi se profesionalno bavio pisanjem, iako to smatra apsurdnim u današnjoj Španiji. “Ordesa” je imala nekoliko izdanja, prodata je u nekoliko stotina hiljada primeraka, prevedena je na dvadesetak jezika. Vilas je postao svetski poznat kad je 2019, uz Havijera Serkasa, za nastavak “Ordese” – roman „Radost” (“Alegria“) dobio nagradu Planeta.