Ustav krši Ustav

Poslednji put se na jezičku materiju država osvrnula, kako se podseća u istom tekstu, u Ustavu 2006, u kom je naglašeno da nam je službeni jezik srpski, a pismo ćirilica, ali je „izostao zakon i akta koja bi ga pratila“. „Niko nije“, zavapilo se, kao i uvek, „zadužen da kontroliše primenu i kažnjava kršenje zakona. A sve to posao je države.“ Pa ako se od države stvarno očekuje da kažnjava sve koji pišu latinicom, koja je u mnogim sferama komunikacije neophodna, a ipak u poslednjem ustavu izbegnuta, bolje je onda, baš kao i dosad, da ništa ne čini.

Upoređujući načine na koji se jezička materija regulisala u ustavima iz 1974, 1990. i 2006, sociolingvista Ranko Bugarski ukazuje na izostanak latinice u poslednjem ustavu, što je rešenje koje ponajmanje odgovara jezičkoj situaciji. Postojala su dva zvanična nacrta pred donošenje tog ustava, od kojih je jedan uključivao i latinicu te je bio u boljoj vezi sa stvarnošću. „Međutim, u kompromisima (tačnije: trgovini) između političkih tabora oko finalnog teksta na ovom mestu je uneta verzija bez pominjanja latinice, na čemu su insistirale nacionalistički opredeljene stranke kako iz tadašnje vlasti tako i iz opozicije.“

Za razliku od susednih država koje su raznim merama nastojale da preurede jezik i istaknu razlike, recimo leksičke, kako bi se što više diferencirali od srpskog, u Srbiji nije bilo tih tendencija. Fokus našeg nacionalizma bio je na ćirilici, koju je kao deo srpskog identiteta bilo lako zloupotrebiti zarad političkih poena. „Tu su bar bile po sredi dve jasno ocrtane alternative“, kaže Bugarski (u knjizi „Jezik između lingvistike I politike“, XX vek), „od kojih je jednu valjalo uzeti pod svoje a po drugoj raspaliti iz svih oruđa – situacija dovoljno jednostavna da bi pogodovala nacionalističkom duhovnom sklopu i dvovalentnoj logici (u stilu parole junaka Orvelove Životinjske farme: „four legs good, two legs bad“ – „četiri noge dobro, dve noge loše“).“

Tako nam se već godinama usađuje u svest da je ćirilica nešto dobro, naše, što se napada i što treba braniti, dok je latinica neprijateljska i treba je uništiti. Ustav iz 2006. takva nastojanja potvrđuje.

Treba ovde spomenuti i komentar na Ustav 2006. profesorke Novosadskog univerziteta Marijane Pajvančić, koja za deo o jeziku i pismu, a u vezi s nacionalnim manjinama, kaže da iako Ustav „izričito garantuje da se ‘dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati’ (čl. 20 st. 2), ovu normu prekršio je sâm Ustav jer je dostignuti nivo prava na službenu upotrebu jezika i pisma uključivao i latinično pismo“.