Uvek sam voleo ono što nazivaju tradicionalnom muzikom

Razmatrajući Edvardsovo odrastanje u značajno religioznom okruženju, u smislu svojevrsne miksture bazičnog hrišćanstva i američkih starosedelačkih verovanja, postaje malo jasniji i taj njegov originalan autorski glas u popularnoj kulturi današnjice. Ne samo muzika – već i sam razgovor sa njim, vrsta je snažnog duhovnog iskustva, budući da se ovaj čovek izražava ritmizovanim stihovima nekakvih ličnih propovedi, koje je ovde bilo zaista teško ‘prevesti’ u novinski tekst, a da se u potpunosti sačuvaju te krasne rime. Dejvid Judžin Edvards i njegovi Wovenhand nastupaju večeras u Domu omladine Beograda, promovišuči svoj poslednji album „Star Treatment“.

Da dodamo još i ovo: od svoje pojave pre nekih petnaestak godina, Wovenhand su postali mali svetski fenomen, kao bend koji nudi jedinstveno spiritualno putovanje na talasima rok muzike. Neisforsirano, a još manje ophrvano pompeznim proklamacijma o suštini bića ili tako nečem, Wovenhand predstavlja neobičan spoj – muzičke inspiracije kao da su sišle sa američkih brda i preselile se iz prastarih ‘hillbilly’ napeva, pravo u centar grada gde su se pretvorile u najglasniji neo-gotik zvuk kog potpisuje bilo koja današnja grupa. Ovaj krajnje individualistički poetski put, istovremeno slavi rokenrol tradiciju dovođenja svega u pitanje i daje vrlo lične, užarene odgovore na neka suštinska pitanja, koji mogu, ali i ne moraju biti naši odgovori. Međutim, uvek je jasno da su Edvardsove poruke duboko proživljeni pokušaji da se objasni svet oko sebe, što dolaze od jednog hiper-osetljivog putnika kroz urbanizovane kulise našeg doba. Neka vrsta naivne umetnosti rokerskim sredstvima.

* Upravo slušamo pesmu „As I Went Out One Morning“ Boba Dilana, sa legendarnog albuma „John Wesley Harding“ (1967), koju ste i sami izvodili. Kako ste odabrali da baš ovu pesmu interpretirate docnije sa svojim bendom Wovenhand i o čemu mislite da ona tačno govori, specijalno danas?

– To je svakako jedan od mojih najomiljenijih Dilanovih albuma. I ja zaista volim to čudno, ali jednostavno osećanje koje on poseduje. U svom zvuku i stilu, mislim. A ta pesma mi je na ovom albumu verovatno najdraža. Za mene je ovo priča o Americi i njenoj aroganciji sudbine, namenjena onima koji veruju da imaju takozvano božansko pravo da vladaju drugima. Ništa se nije promenilo od vremena kad je pesma napisana, osim što se ovo pravo nastavlja da sprovodi na mnogo suptilnije načine, i dalje.

* Vaši rani heroji su, uz Boba Dilana, bili takođe Ledbeli i Vudi Gatri. Da li postoji šansa da se neko takav pojavi danas?

– Siguran sam da postoje i dalje ljudi koji obavljaju isti posao danas. To, naoko, kao da izgleda i zvuči drugačije u svetu kojem naša generacija pripada, ali se u stvari izražavaju u dlaku ista osećanja i ideje kao onda, u njihovo vreme.

* Vaše poreklo ujedinjuje staru hrišćansku veru vašeg nazarenskog misionarskog pretka, ali i spiritualnu slobodu verovanja vaših indijanskih korena. Možete li da nam ispričate nešto o svojoj najranijoj svesti da se napajate iz dva tako snažna izvora?

– Takva je zaista moja porodična istorija, u pravom smislu te reči. Odrastao sam sa obe te strane, kao sastavnim delom svog života. A za mene su one jedno, pretpostavljam. Mislim, na način kako ih ja bar razumem i mirim se sa njima unutar sebe. I to je svojevrsna misterija za mene … i u meni.

* Šta vas je najviše fasciniralo u religioznosti sa kojom ste imali dodira, patnja ili spasenje, pakao ili raj? Šta vam je pružala vaša vera? Jeste li strahovali od nje ili ste joj se radovali?

– Bio sam okružen religioznim prosuđivanjem i strahom koji je rezultat svih religija, ma kako da se ta činjenica predstavlja, po mom mišljenju. Neki to shvataju mnogo ozbiljnije nego drugi, a neki to odbacuju u celini, ali svejedno postupaju po istom zakonu. To je naš način, način na koji smo svi postavljeni. Mi smo zakon prema sebi, bez obzira na sve. I mi prosuđujemo druge u skladu sa njim i osuđujemo u skladu sa njim, takođe. Ali, Bog je tu sve vreme i on sve voli i nikad ne osuđuje. To je ono što zapravo mi sami činimo – jedni drugima.

* Da li biste bili ljubazni da podelite sa nama uspomene na vaše odrastanje i život u porodici? Da li je na vas rano uticala muzika Indijanaca?

– Pevao sam u crkvi u dečjem horu. Najpre sam svirao violinu, pa onda klavir i potom bubnjeve, dugi niz godina… da bih konačno otkrio gitaru. Kultura Indijanaca je oduvek uticala na mene na toliko mnogo načina tokom mog života. Da znate da baš jeste. Ne bih dalje objašnjavao.

* Čiji ste životni primer iz svoje okoline najviše želeli da sledite?

– Samo moju majku. Ona je prava božja žena, u tom smislu što ona stvarno zna ko je Bog. Kakav je on zbilja, mislim. Ona zaista poznaje karakter Boga, otelotvoren u Hristu, njegovom jedinom Sinu. Jer, ona je njegova ćerka. Žena potpuno u skladu sa samim Božjim srcem.

* Koja je prva ploča koju ste sami kupili?

– Mislim da je to bila „Shadow Dancing“ od Endija Giba (Andy Gibb, iz familije Bee Geesa, i njegova disco pesma iz 1978, prim. aut.). Eto baš taj singl.

* Koji rok autori i klasični bendovi su bili vaša najdublja fascinacija? Da li ste se u tom smislu razlikovali od ostalih vaših drugova?

– Kada sam stvarno počeo da slušam i tragam za muzikom, dohvatio sam se odmah najtežih stvari. Ne samo iz roka, mislim, već i iz svih drugih oblika muzičkog izražavanja. Od drevne indijanske do starovremske muzike sa planina, sa kojom sam najbliži, pa sve do afričke, ciganske, persijanske i istočno-indijske. Baš sve sam slušao, u stvari. Uvek sam tražio i voleo ono što nazivaju tradicionalnom muzikom, sa svih strana Zemlje, iz svih ljudskih plemena i na svim jezicima.

* Kako ste se onda rešili da svirate neki instrument? I kako ste sastavili svoju prvu grupu?

– U prvih par bendova u kojima sam bio, svirao sam zapravo bubnjeve, kao što malopre pomenuh. Samo pank rok, kog sam voleo, i to u kalifornijskom stilu. Potom sam počeo sa gitarom i uz to je nekako došlo da pravim svoje pesme. Sve se to dogodilo kada sam imao petnaest godina ili tako nešto i nisam u tome stvarno imao nikakav stil, osim svog sopstvenog. Ja sam samouk, i otuda ne umem da sviram pesme drugih ljudi. Samo ponekad se desi da ih sasvim razumem, kao što je slučaj sa pomenutom „As I Went Out One Morning“ Boba Dilana. U njoj ima toliko mudrosti, da rečenom nema šta da se doda.