Uvek upiremo prstom na najslabije u društvu

Jedina osoba spremna da pomogne grupi izbeglica usred brodoloma na otvorenom moru postaje svesna svoje važnosti i empatije sopstvenog okruženja. Fišer je njen karakter veoma uverljivo i raskošno naslikao, iako sam film nema mnogo dijaloga. Ovo nije neobično budući da je, pre nego je diplomirao televiziju i film na Akademiji, Fišer studirao psihologiju i slikarstvo. Detalji i slike su mu veoma važni, a takav utisak ostavlja i on sam i njegov film. Takođe, Fišer tvrdi da više veruje u slike nego u dijalog jer nas više definiše ono što radimo, a ne ono što govorimo.

* Pitali ste, iako sam pročitala sinopsis i pogledala film, da li sam uspela da stignem na njegov početak. Očito vam je bilo važno da naglasite kontekst iz kojeg dolazi glavna junakinja. Zašto?

– Na početku se desi saobraćajna nesreća gde saznajemo da je ona doktorka za hitne slučajeve, odnosno, spasavanje ljudskih života. Ona je profesionalac u pružanju pomoći ugroženima. Bilo mi je važno da pokažem kako funkcioniše pružanje pomoći u Evropi, a kako ako se nesreća desi na okeanu. Želeo sam da pokažem da se u ovom drugom slučaju situacija kompletno menja i da je u potpunom kontrastu u odnosu na njen parnjak u Evropi. U uvodnom delu filma su takođe snimljeni majmuni kako trče kroz grad, penju se po automobilima i balkonima zgrada. Nema nijednog ljudskog bića – samo majmuni…

* Očito da vam je ta slika isto važna.

– Volim tu scenu. To što ne vidimo nijedno ljudsko biće nego samo majmune u gradu narušava balans i njihova pojava pokazuje da nešto nije u redu.

* U filmu su ugroženi emigranti, a vi dolazite iz Nemačke. Da li ste ovim filmom želeli u fokus da stavite priču o izbeglicama i, na neki način, date političku interpretaciju toga kako se nemačke vlasti odnose prema njima ili je zapravo o nečem drugom reč?

– Ta situacija u filmu jeste nešto što može da se desi u svakodnevnom životu. To je mogla da bude i nesreća na auto-putu i ona bi nas suočila sa ključnim pitanjem – hoćemo li stati ili ćemo produžiti dalje, hoćemo li pomoći čoveku ili nećemo. Ovde glavna junakinja o tome mora da donese odluku – šta će ona uraditi kao profesionalac, doktorka koja je položila Hipokratovu zakletvu i koje bi sledstveno tome morala da pomogne. Ali ona je u strašnoj dilemi. A ta dilema proističe iz zapadnoevropskog kulturnog milja u kojem je ponikla.

* Hoćete da kažete da vam, praveći ovaj film, nije bio prioritet da se bavite pitanjem izbeglica kao aktuelnom tematikom današnjice, nego pre svega moralnim dilemama?

– Ja sam scenario za film napisao pre devet godina, dakle, mnogo pre nego što je eskalirala migrantska kriza i u samom početku sam imao ideju da to bude samo avanturistički film gde jedna žena pokušava svojom jahtom da dopre do predivnog ostrva, zapravo, do rajskog mesta na zemlji s prelepom prirodom i što se mene tiče ja bih voleo da ona u tome može da uspe. Ali, ne možete dopreti do raja i šta on zapravo u današnjem svetu znači? Šta je raj za ženu koja jedri, na jednoj strani, a šta za ljude koji samo žele da se spasu, da se domognu bezbednog mesta, pobegnu od gladi, od mučenja i svih ostalih strahota koje su iskusili. Tako da ovaj film govori mnogo o pojmu raja kao takvom i kakvo je njegovo značenje u savremenom životu.

* S tim u vezi, vi ste znakovito nazvali svoj film po reci koju mrtvi prelaze da stignu u „donji svet“?

– Jeste, to je naziv preuzet iz grčke mitologije. To je Stiks, reka mrtvih, ona razdvaja svet mrtvih i svet živih. Meni je bilo veoma zanimljivo u tom mitu, a i savršeno se uklopilo kao metafora za ovaj film, to što je lađar Haron prevozio preminule na drugu stranu samo ako su mogli da plate. Ako nemaju, nisu mogli da pobegnu, da se izbave iz te reke. Tako i mi živimo u odvojenim svetovima. Imate zapadni svet i svet Drugih, svet drugih društvenih klasa…

* Čini se da ste u ovom filmu želeli na veoma suptilan način da dočarate neosetljivost birokratije i vlasti za ljudske život.

– Postoji mnogo priča ljudi iz nevladinih organizacija i ljudi iz profesionalnih spasilačkih misija koji istinski žele da spasu ljude, ali se na kraju sve svodi na birokratiju, da postoje ljudi iza. Oni prosto izdaju naređenja o tome da li vam je dozvoljeno da pomognete ili ne. Kao u ovom filmu – otvoreno more je internacionalno područje – trebalo bi, morali biste da pomognete, ali državne vlasti ne osećaju tu odgovornost. Jer, postoji granica od toliko i toliko milja i za taj deo su ovlašćeni da intervenišu a u sredini okeana niko nema odgovornost ni prema kome. Ja mislim da je to veliko i ključno pitanje – u kakvom onda to svetu danas živimo i zbog toga sam ovim filmom želeo da trasiram upravo ta univerzalna pitanja – ko smo to mi danas, ko želimo da budemo i šta moramo da budemo u određenim situacijama. To je velika dilema i zato pokušavam gledaoca da stavim posebnu vrstu perspektive da se zapita – šta bih ja uradio da sam na mestu glavne junakinje filma. Želim da ga pitanjima, na neki način, prisilim da zauzme stav.

* Šta mislite da biste vi uradili?

– Nemam odgovor na pitanje jer nikad nisam bio u takvoj situaciji. Mogao bih da kažem „da, naravno, odmah bih pomogao tim ljudima“. Lako je to reći. Razgovarao sam s mnogima koji su bili u sličnim situacijama na otvorenom moru noću. Ugasili bi svetlo i nastavili dalje…

* Zašto ste ženu stavili u fokus priče?

– Prosto mi se sviđa da žena bude glavni lik, da ima jak karakter, da je sposobna mnogo toga da uradi kao što jeste glavna junakinja. Ona je spasilac, ja joj se divim, pa ipak se nađe u situaciji u kojoj ne može da pronađe rešenje. Znate, veliko je to pitanje, šta ćemo učiniti kad se suočimo sa velikom nesrećom i mislim da ovaj film otvara dijalog o tome, kuda bi nas odvele emocije. Uglavnom, ja se nadam da će ljudi postati makar malo svesniji nesreće koja se zbiva oko njih.

* Šta je za vas danas najvažnije pitanje morala?

– To što više nismo u stanju da delimo. Svi sve hoće samo za sebe i tako stvari iskaču iz ravnoteže. Uvek upiremo prstom na najslabije u društvu kao sada na emigrante. Čak ih krivimo da kradu naš novac, što je u najmanju ruku čudno.

* Imate li ideju kako da se probudimo i iz tog pogrešnog stanja?

– To je pitanje od milion dolara.