Uz uživanje i bol

Kada usne priljubim uz otvor ventilatora, usled prevelike količine vazduha dolazim na granicu svesti. Gubeći svest ne zaustavljam akciju jer ventilator i dalje pokreće moje lice koje se zbog vazdušnog pritiska deformiše. Video-kamera prati ceo proces, preko dva ekrana ga istovremeno prenosi publici koja se nalazi odvojena u druga dva prostora. Akcija je snimana tako da se na ekranu ne vidi uzrok ponašanja (ventilator), već samo posledica (menjanje izraza moga lica). Istovremeno, čuje se stvarni zvuk ventilatora, i taj zvuk je snimljen na video-traci.“

Komentarišući ovaj performans – „Ritam 4“, Marine Abramović, istoričar umetnosti Ješa Denegri skreće pažnju da u njemu, za razliku od prethodnih, publika nije prisutna direktnom zbivanju, nego je u drugoj sali.

– Publika gleda na videu njeno lice koje se grči i krivi. Marina dolazi u isto stanje gubitka svesti kao u performansu u kojem je uzela tablete. Isto načelo se ponovo dešava samo što je u „Ritmu 4“ uveden i taj novi momenat – posredovanog gledanja, preko video ekrana. Video tu nije samo dokument, nego faktor koji se uključuje u sam proces – kaže Denegri. On dodaje da je poslednji performans iz ciklusa Ritmova – „Ritam 0“ Marina Abramović izvela u Galeriji Studia Moro 1975. godine a scenario za njegov opis je najkraći u odnosu na prethodne iako je u njemu izložila čak 72 predmeta.

„Na stolu se nalaze predmeti, koje možete upotrebiti na meni. Ja sam objekat. Vreme trajanja: 6 časova (20h-02h). Svu odgovornost preuzimam na sebe“, navela je Marina u uputstvu za publiku. Denegri smatra da je „Ritam 0“ mogao da bude kraj ne samo Ritmova nego i Marininog života. Prema njegovim rečima, dramatičan sled zbivanja u vezi s ovim performansom je veoma slikovito dočarao kritičar Tomas MekEveli.

– Najpre morate sebe staviti u tu situaciju, zamisliti Napulj, taj suludi grad južne Italije ispred Vezuva, publiku koja je u prvi mah bila zbunjena, koja je samo buljila, sve dok nije počela ta suluda južnjačka mediteranska noć… – kaže Denegri.

Sto je, kako MekEveli navodi, bio prekriven predmetima za „uživanje i bol“. Bilo je ih je 72, između ostalih: pištolj, metak, plava boja, češalj, zvonce, karmin, bič, džepni nož, parfem, viljuška, šibice, ruža, sveća, testera, med, kost od jagnjeta, šešir, sekira, čekić, konac, list belog papira, pero, vino, voda, so , šećer, žileti, frula, hleb, novine…

Posle tri-četiri sata uglavnom pitomog ponašanja, publika je počela Marini da seče odeću, da je obnažuje, zatim ju je dodirivala. Bilo je kako MekEveli navodi i nekoliko seksualnih nasrtaja, zarezavali su je potom oštrim predmetima a jedan od gledalaca je uzeo u ruke pištolj s metkom i prislonio ga Marini na glavu, dok je njen sopstveni prst bio obmotan oko obarača. Baš u tom momentu je istekao šesti sat performansa.

Denegri smatra da je Marina slutila da je u svoja prethodna četiri Ritma, ako ne iscrpla, onda dovela do određenog nivoa svoje zamisli i da bi trebalo da ih završi. Da li je već tada upoznala Ulaja i da li su oni bili rešeni da nastave njihove umetničke aktivnosti zajedno ili ne, naš sagovornik ne zna pouzdano, ali ocenjuje da „Ritam 0“ idealno zatvara priču Ritmova, beogradski period i sve to što je Marina Abramović radila dotad sama.