Uzajamna pomoć važnija je od politike i njenih protagonista

Najlepši deo dizajna je prazan papir, novi početak projekta, otvoreni prozori u studiju, dizajner sveže istuširan sa prolećnim suncem na licu i vetrom u kosi – tako za Danas Slavimir Stojanović, jedan od najpoznatijih beogradskih dizajnera, sa optimizmom, ali i ne bez ironije, opisuje kako bi izgledalo to kada bi trenutnu situaciju u Srbiji pretvorio u dizajn.

Njegov život tokom karantina izgledao je „daleko preciznije i urednije nego inače, ali umotan u pokrivač od mešavine straha, zabrinutosti i neizvesnosti“.

Kako kaže, žena, ćerka i on ušli su u nove zajedničke rutine kao što je svakodnevno kuvanje, slušanje ploča, plesanje i vežbanje. Odgledao je sve dokumentarce na Netflixu, završio drugu ilustrovanu knjigu za decu o doživljajima devojčice Singi Lumba „Singi Lumba i Kockasta planeta“, napokon postavio svoj sajt i dobio poziv da predstavi svoj rad u španskom časopisu Experimenta.

„Kada je ukinuto vanredno stanje prvih nekoliko dana sam šetao kao sumanut, u proseku 25 kilometara dnevno, što solo što sa prijateljima koje nisam video tačno dva meseca. Kao da sam sa komisijom išao u inspekciju svog grada, da sagledam štetu i učvrstim ljubav“, komentariše Stojanović svoje utiske povodom puštanja „na slobodu“ i prekidanja vanrednog stanja.

Upitan kako je na njega kao stvaraoca uticala izolacija, kaže da prve dve nedelje nije prstom mrdnuo, osim da nešto skuva porodici i prebaci na daljinskom sledeći dokumentarac.

– Kombinacija letargije, lenjosti i depresije. Isključili smo se iz svih medijskih tortura i vremenom počeli da uživamo. Svaki treći dan išao sam u nabavku kao da se iskrcavam na mesec. Tako kompletno maskiran, kao na filmu, dostavljao sam klopu i osnovne potrepštine starijima u našoj familiji. A onda sam spontano počeo da crtam – kaže Stojanović primećujući da je najlepše od svega to što su žena i ćerka uživo gledale sličicu po sličicu, stranu po stranu knjige u nastajanju.

Praveći „osvrt“ na političko-socijalnu situaciju u našem društvu nastalu zbog izbijanja pandemije korona virusa i tokom karantina, Stojanović konstatuje da je kontradiktornost jedina reč u vezi sa državom koja će mu ostati posle ovog iskustva. Druga reč, koja nema veze sa državnim aparatom je – požrtvovanost.

– Kao i uvek, to je uloga običnih ljudi koji nas svojim herojskim postupcima u najtežim trenucima društva podsete da su plemenitost, dobročinstvo i uzajamna pomoć važnije od bilo koje politike i njenih protagonista. Na žalost, moramo da prođemo kroz haos da bismo to shvatili. Međutim, još gore je što to prebrzo zaboravimo, po navici, u paketu sa dnevnopolitičkim muljem – zaključuje on.

Pošto je poznato da su pozorišni glumci, muzičari i drugi umetnici u teškoj situaciji jer su predstave, koncerti, festivali… otkazani, upitali smo Stojanovića na koji način je svet dizajna pogođen ovom krizom, ali i koliko je umetnost pomogla ljudima da preguraju težak period. On kaže da je posao na trenutak usporio, dok se klijenti nisu prestrojili.

– Svedoci smo instinktivnog, gotovo životinjskog prebacivanja na elektronske platforme komuniciranja, privatno i poslovno. Kreativnost je nezadrživa sila ljudskog roda, koja, u stalnoj borbi sa destruktivnom stranom naše prirode, pre ili kasnije prevlada. Posle početnog šoka, veliki broj ljudi je u neizvesnom čekanju počeo da ‘radi na sebi’. To je taj instinktivni deo borbe za opstanak, gde smo se uverili da nije važno samo da telo da pregura krizu nego je i duh dobio vreme i pažnju. Umetnost, nadahnuće i inspiracija glavni su pokretači tih procesa – primećuje Stojanović i dodaje da smo možda kao poslušno stado ostajali kod kuće, ali nam je to otvorilo vrata u sebe, gde se inače krije više odgovora nego napolju.

Na pitanje da li posle korone vidi novi početak, on odgovara da pojam „zbunjenost“ najbolje opisuje trenutno globalno stanje. Mnogi se nadaju novom početku, ali instinktivno, primećuje, dok ogroman broj ljudi želi što pre da se vrati na staro. Da ponovo kolektivno obnevide, predaju se potrošnji kao dokazu uspešnog postojanja i da svesno žive u doziranom strahu na koji su se lepo navikli pre pandemije. Pojedinačno su ljudi sigurno izvukli pouke, smatra Stojanović, ali u zavisnosti od ličnih iskustava. Ukazuje i to da je nekog sve ovo nepodnošljivo nerviralo, pa je za to, uglavnom iz nemoći, krivio nekog drugog, državu, svetsku zaveru, autokratsku propagandu ili nesposobnu opoziciju. Nekome je, prema njegovim rečima, prijalo da se isključi, odmori, posveti svojim najbližima i sebi. Neko je, kaže Stojanović, „dao sve od sebe da pomogne“. „A nekome je neko umro. Treba se baviti tim ljudima i njihovim gubicima“.

– U pogledu ljudske sposobnosti da se prilagodi i da u teškim trenucima pokaže svoje najbolje strane sam optimističan, ali ne javlja mi se vedra slika budućnosti sve dok je novac osnovno merilo i motiv za život – zaključuje Slavimir Stojanović.