Uzbudljivi finiš

To je slučaj sa poslednjim delom ukrajinskog reditelja Sergeja Loznice „Ljupka kreatura“.

Nakon pet godina pauze, koje je posvetio dokumentarnim filmovima, njegova najnovija fikcija je stigla kao apsolutni šok. Gust, mračan, težak poput noćne more, ovaj film je brutalno realistična drama o nezamislivoj patnji ruskog naroda. U njemu, bezimena žena pokušava da sazna zašto je paket koji je poslala svom suprugu koji je u zatvoru vraćen bez ikakvog objašnjenja. Ona prvo pokušava da dobije odgovor na pošti, međutim, budući da svako razumno objašnjenje izostaje, ona rešava da krene na putovanje. I to čak u Sibir. Pravo do zatvora, gde misli da njen muz služi neodređenu kaznu. Tu iznova nailazi na zid ćutanja i birokratski otpor i prepreke, pa čak ostaje i bez informacije da li je njen suprug još uvek tu. I to je samo početak njene stravične avanture, pune poniženja, zlostavljanja, jada… Sem naziva koji je preuzeo, film nema ništa zajedničko sa kratkom istoimenom pričom Dostojevskog. Osim možda čiste ironije, budući da su se obojica opredelili za ovakav naziv. Što se tiče vremena u koje je radnja smeštena, Loznica to namerno ostavlja nedorečenim. Puno toga indikuje da se radi o sovjetskoj eri, mada mobilni telefoni i kompjuteri ukazuju da to može biti i savremeni period. Lozničin film je krik. Plač srca. Iscrpljujućeg. Fascinantna slika atrofiranog ruskog građanskog društva. Sa Vasikinom Makovtsevom, koja je uverljivo dočarala tu „nežnu“ kreaturu iz naslova – ženu čije je lice bez osmeha, oštro, stegnuto, koje je vreme i užas života pretvorio u nedodirljivu i neprobojnu masku. Snažan i ozbiljan film, urađen sa kinematografskom smelošću i scenama koje idu od sublimnih do fantazmagoričnih.

Fransoa Ozon, poslednji Francuz u zvaničnoj selekciji, dolazi sa storijom iz sasvim različitog registra. Nakon romantične drame „Franc“, koja se odvijala po samom završetku I svetskog rata, Ozon je u Kan stigao sa manipulativnim, psihološko-erotskim trilerom, enigmatičnog naziva „Dvostruki ljubavnik“. U njemu igra opet njegova glavna muza i zvezda Marin Vacht, koju je otkrio i predstavio u „Mlada i lepa“ pre četiri godine. U novom filmu ona interpretira Kloe, mladu ženu koja radi u Muzeju savremene umetnosti i redovno odlazi na terapiju kod veoma atraktivnog psihijatra Pola, koga igra Džeremi Renie. Ubrzo, ona otkriva da on ima brata blizanca, koji je takođe psihijatar. Zainteresovana, zakazuje konsultaciju… Inspirisan romanom Joyce Carol Oates, 17. film Ozona neodoljivo podseća na Kronenbergove „Kobne blizance“, De Palmine „Sestre“ i „Rozmarinu bebu“ Polanskog. Samo što je njegovo delo pre sofistični, art-erotski, nego psihološki triler. On sigurno neće dobiti nagradu za originalnost, koherentnost i ukus, ali za stil i seksualnu atraktivnost nesumnjivo. Budući da je to priča o razočarenjima i neispunjenim željama, Ozon tu dodiruje svoje omiljene teme – kompleksan unutarnji život žene i njeno bekstvo u fantaziju, razliku između privida i realnosti, neophodnost imaginacije da bi se prebrodila svakodnevica, duboko nepoznavanje ljudi sa kojima smo najintimniji… Ako rešite da vidite Ozonov film, spremite se da zapravo vidite 105 minuta dugu savršeno urađenu erotsku reklamu, sa izvanrednim Renijeom i Vachtom. On pleni svojom dvosmislenošću, a ona je, šta reći – bolesno lepa i otmeno depresivna.

„Dobro vreme“, poslednje delo braće Safdi, otkačen je i zabavan krimi triler, na momente neuhvatljiv, šarmantan i duhovit, sa izvanrednim Robertom Patisonom u glavnoj ulozi.

Sutra, poslednjeg dana festivala su na programu još dva filma – Fatih Akinov „U senci“ i „Ti zapravo nikada nisi tu“ Lin Remsi, o kojima, nažalost, zbog vremena publikovanja lista neću biti u prilici da napišem prikaz, koji, imajući u vidu reputaciju sineasta, lako mogu u nedelju uveče da se nađu na podijumu sa Palmom. Videćemo. Do nedelje i dodele nagrada.