Uži izbor za Ninovu nagradu obiman – i muški

NIN-ov žiri u sastavu: Marija Nenezić, Ivan Milenković, Marjan Čakarević, Branko Kukić i Teofil Pančić (predsednik žirija), odlučio je da u uži izbor za NIN-ovu nagradu (spisak sačinjen po redosledu pristizanja) između ostalih uvrsti nove knjige dva književnika koja su ranije već dobila prestižno književno priznanje, tri pisca kojima je nagrada prethodnih godina zamalo izmakla i čak četiri romana-prvenca.

Prvi, mahom nezvanični, komentari na listu druge selekcije su da je na njoj samo jedna knjževnica, da većina profesionalaca s književne scene ima poverenja u transparentan rad žirija, ali i da su iznenađeni, što, recimo među izabranim naslovima izostaju neki upečatljivi iz „šireg izbora“ među kojima je najspominjaniji roman Marije Ratković „Ispod majice“.

Dragoslava Barzut, književna kritičarka i spisateljica čiji je roman „Papirne disko kugle“ 2017. bio u konkurenciji za Ninovu nagradu, kaže za Danas da je prošle godine uglavnom čitala kratku prozu i da veruje da su joj bitni naslovi promakli ali da joj nedostaju oni u čiji se kvalitet uverila.

– Pozitivno mi je što prepoznajem rad uredništva u izdavačkim kućama kao što su Kontrast, Književna radionica Rašić, Partizanska knjiga, Presing… Mislim da one rade dobar posao, lepo filtriraju naslove… Nedostaje mi ovde roman Marije Ratković „Ispod majice“, to mi je pored romana „Ništa nije ničije“ i „Što na podu spavaš“ bilo najbolje što se produkcije u prošloj godini tiče (bar od onoga što sam imala prilike da čitam). Međutim, moguće je da sam nešto od kvalitetnih naslova propustila jer sam u 2020. mahom čitala kratku prozu – konstatuje Barzut.

Mihajlo Pantić, pisac, profesor književnosti na Filološkom fakultetu i nekadašnji član Ninovog žirija, skreće pažnju da aktuelnom žiriju nije lako da se izbori s ogromnom književnom produkcijom i kratkim rokom za čitanje.

– Ninov žiri, o čemu mogu govoriti i na osnovu vlastitog iskustva, u naše vreme suočen je sa gotovo nepremostivom barijerom preobilne produkcije. Sasvim konkretno, objavljivanje preko dve stotine naslova tokom jedne godine, pri čemu tri petine od toga broja žiriju budu stavljene na uvid u poslednja dva i po kalendarska meseca, čini da čitanje prispelih dela bude mahom informativno. Teško mi je da zamislim, a nekmoli da odgovorim kome su upućene sve te knjige, od kojih svaka, činjenicom da je kandidovana, očekuje povlašćen trenutak javne pažnje. Tek sa sužavanjem izbora moguće je uspostavljanje jasnijih kriterijuma i podrobnija analiza izdvojenih romana, njihovo poređenje, davanje prednosti nekom poetičkom konceptu, uočavanje nijansi i, najzad, donošenje odgovarajućeg vrednosnog suda. Književnost nije sport, u njoj se pojam „najboljeg“ ne meri štopericom ili rezultatom, već, osim jezičke uspelosti samog dela, zavisi i od konteksta očitavanja koji uspostavlja žiri, a ne u manjoj meri i od odgovarajuće argumentacije, dovoljno ubedljive da obrazloži i opravda konačnu odluku – kaže Pantić.

On dodaje da polemike koje se tradicionalno vode u vezi sa Ninovom nagradom potvrđuju njen značaj, a da ovogodišnji uži izbor odlikuje  poetička i generacijska raznovrsnost.

– Rasprave koje se, po pravilu, na različite načine, svake godine zapodevaju oko Ninove nagrade, uključujući i one diskvalifikatornog tipa, samo potvrđuju da je ta nagrada i dalje najznačajnija u srpskoj književnosti. Za sam ovogodišnji uži izbor rekao bih da je poetički i generacijski raznovrstan (doduše, sa samo jednom autorkom), na njemu su pisci čiji rad godinama pratim (Aćin, R. B. Marković, Basara, Matijević), potom oni od kojih sam ponešto čitao (Halilović, Srdić, Teofilović), debitanti u „najboljim godinama“ (Kopicl), te da na njemu nema i ponekog autora čije romane sam pročitao ili ću ih čitati (Krilović, Blašković, M. Savić). Budući da se bavim istorijom srpske proze, u kojoj je, kada je reč o minulim decenijama, Ninova nagrada nezaobilazni orijentir, jer uključuje i svoje uspešne odluke, potvrđene vremenom, ali i previde i „promašaje“, i ove godine sa zanimanjem očekujem proglašavanje dobitnika – zaključuje Mihajlo Pantić.

Nađa Bobičić, književna kritičarka, ističe da je rad Ninovog žirija otežan kratkim rokovima, obimnom  produkcijom, te da izrazito veliki broj romana u užem izboru govori o neujednačenim kriterijumima unutar samog žirija, kao i uvid čitalaštva o tome kojim se merilima ovo telo rukovodi u selekciji.

– Proliferacija romana u širem, a od prošle godine i u užem izboru se intenzivira, što ne govori nužno o povećanju kvaliteta produkcije, već o šarolikosti poetika, mnoge od kojih su neartikulisane, neke su zastarele, neke i na idejnom nivou problematične. Takva produkcija svakako utiče i na neujednačeni kriterijum žirija. Ipak, čak 17 romana u ovogodišnjem užem, u odnosu na 10 od prošle godine, suviše je brojan izbor, što ne doprinosi tome da publika jasnije uoči kriterijume koje žiri postavlja u svom radu – ocenjuje Bobičić.

Ona smatra da postoji nedostatak u samoj organizaciji NIN-ove nagrade, „gdje između šireg i užeg izbora nema barem mjesec ili čak dva mjeseca (za razliku od dobrih praksi kao u slučaju Man Bukera).“

– Ni publika prosto ne stiže za to vrijeme da pročita romane, niti da informisano i na vrijeme proprati rad žirija. Posebno jer se dosta romana izdaje tek u periodu oko Sajma knjiga. Dodatno, kada se u ovako kratkom vremenskom periodu objave širi i uži izbori, tako se pospješuje i kladioničarski duh, te liste više podsjećaju na spisak dobitnika neke nagradne igre, nego što smo zaista upućeni u sam proces čitanja i vrednovanja. Onda i žiri izgleda kao autoritet sa čijim se izborom samo može manje ili više žučno raspravljati nakon što liste izađu, pritome često te prve kritike i nisu zasnovane na poznavanju same romaneskne produkcije koju žiri vrednuje. Zbog svega toga, žiri nije percipiran kao ravnopravan sagovornik u razmjeni unutar šire čitalačke zajednice. Kada bi više prostora bilo ostavljeno između krugova izbora, onda bi se uspostavio dugotrajan dijalog između zainteresovane publike i žirija, pa ne bi dolazilo ni do „skandala“ i jednostrane razmjene. To bi pomoglo i da se skrene pažnja na više romana koji su vrijedni čitanja, a ne samo na jedan. Jer, u krajnjem, kompeticija i književnost ne idu dobro zajedno – konstatuje Nađa Bobičić.

Ona ocenjuje da je ove godine ipak više od jednog dobrog romana koji su napisale žene.

–  Očito je da je i broj književnica koje su uključene u izbor opet opao. Bilo je ove godine ipak više od jednog dobrog romana koji su napisale žene, i pored činjenice da ih je u ukupnom popisu prijavljenih romana značajno manje. Ipak ne i toliko manje, u razmjeru 1:16. Pored toga, kada se samo zadržava na broju književnica koje su uključene, ili češće, isključene iz izbora i nagrađivanja, previđa se da je riječ o sistemski nejednakom položaju žena u književnom polju. Zato jedne godine imamo „bum“ književnica u izboru, kao što je bio slučaj prije godinu dana, za razliku od ove i prije dvije godine. Izgleda kao da je riječ o slučajnosti, na koju žiri i ne može da utiče. Što je opet suprotno trendovima u regionalnoj produkciji, te činjenici da književnice zaista sve više objavljuju – zaključuje Nađa Bobičić.

Odsustvo ženskih književnica u ovogodišnjem izboru za Ninovu nagradu kao nepravdu apostrofirala je i književna kritičarka, profesorka na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i članica Ninovog žirija (2011-2014) Vladislava Gordić Petković ističući da takav stav ima i kada su druga relevantna priznanja u pitanju.

– Izostavljanje imena žena iz konkurencije relevantnih nagrada uvek posmatram kao nepravdu učinjenu ženskom iskustvu, važnom i nezaobilaznom tematskom kompleksu bez kog je slika umetničkog stvaralaštva jednostavno nepotpuna. Ta je nepravda nehotična, simptomatična ili simbolična – kako kad. Za pristup ženskom iskustvu neophodna su posebna teorijska oruđa, ali pre njih svakako osetljivost na teme marginalizovanosti, i osvešćenje svih ličnih i kolektivnih mehanizama koji doprinose da se osetljive teme bilo nesvesno previde, bilo otvoreno zanemare. Ako je ženski glas glas analize i kritike, ako svoju analitičku oporost i oporu analitičnost usmerava prema svetu čije su etičke vrednosti problematizovane, on ne može biti suvišan ni nevažan – ocenjuje Gordić Petković.

Ona skreće pažnju da „ženska književnost traži jasan teorijski ključ koji će ujediniti poetičko i istorijsko, privatno i političko, ravnotežu i provokaciju“.

– Taj ključ tražimo i nalazimo u procesima čitanja i vrednovanja, a ne tako što ignorišemo i prećutkujemo – tim pre što stvaralaštvo žena nikad ne počinje od osvojenih pozicija moći, no naprotiv: nastaje iz subverzije. Cilj te subverzije jeste da se stvori protivteža ili alternativa kanonizovanim temama i postupcima, da se književni kanon provocira, ali ne i da se marginalizovani svet predstavi kao idiličan i komforan –  konstatuje Gordić Petković.

Ona dodaje da su i po pitanju prisustva žena u književnosti brojke neumoljive, kao i da je aktuelni uži izbor za Ninovu nagradu pokazao da su i neki pisci čiji su romani bili u širem izboru možda skrajnuti.

– Ako prisustvo žena iskažemo statistički, brojke mogu biti i neumoljive i varljive: to pokazuje i poređenje ovogodišnjeg šireg izbora, u kom su od 38 dela četiri objavile autorke (Katarina Mitrović, Slađana Nina Perković, Ljiljana Maletin Vojvodić i Zvonka Gazivoda), sa najužim izborom od šest romana iz 2012. godine, u kom su se našle tri autorke: Ivančica Đerić, Katarina Brajović i Mira Otašević. Žao mi je što se romani Marije Ratković „Ispod majice“ i Slavice Perović „Betonski bluz“ nisu sada našli ni u širem izboru, kao ni roman „Kubanske prijateljice“ Radmile Gikić Petrović, kom je, kako čujem, osporena žanrovska pripadnost. Žalim i što se Franja Petrinović, Laslo Blašković i Predrag Marković nisu plasirali u sledeći krug. Nisu, eto, samo žene prikraćene – zaključuje Vladislava Gordić Petković.

Uži izbor romana za Ninovu nagradu

„Sloboda govora“, Vladan Matijević, Laguna, „Što na podu spavaš“, Darko Cvijetić, Književna radionica Rašić, „Kontraendorfin“, Svetislav Basara, Laguna, „Ljudi bez grobova“, Enes Halilović, Laguna,“Siroti mali ratovi“, Uroš Dimitrijević, Presing, „Podstanar“, Filip Grujić, Lom, „Polazeći od kraja sveta“, Jovica Aćin, Laguna, „Purpurna dekada“, Vladimir Kopicl, Dereta, „Prekrasne ruševine“, Savo Stijepović, Dereta, „Fraktura“, Nenad Teofilović, Dereta, „Ljubavna pesma“, Srđan Srdić, Partizanska knjiga, „Hostel Kalifornija“, Zvonka Gazivoda, Geopoetika, „Jugosloveni“, Boris Miljković, Geopoetika, „Ništa nije ničije“, Bojan Savić Ostojić, Kontrast izdavaštvo, „Spam“, Lazar Pašćanović, Imprimatur, „Stojna vetrenjača: četiri kanata“, Radovan Beli Marković, Srpska književna zadruga, „Pod oba sunca“, Ognjen Spahić, Kontrast izdavaštvo.