Slušali smo nove albume za Vampire Weekend i Glass Beams: Izdanja za vrh lista najboljih 2024. godine

Vampire Weekend – Only God Was Above Us

„Five album test“ je (imaginarna) kategorija koju su izmislili strani novinari. Po njemu, izvođače, kad pređu cifru od pet izdanja, možemo posmatrati iz vizure velikih i značajnih za pop istoriju ili budućnost. Sa druge strane, bend mora da ima i pet zaista dobrih i univerzalno cenjenih albuma da bi ih svrstali u zaista velike.

Vampire Weekend je prošao „five album test“, makar ovo njegovo prvo značenje, Na svom petom albumu, momci iz Njujorka zvuče kao veliki i ozbiljan hedlajner. Svaki njihov album, u određenim hipsterskim krugovima praćen je sa velikim iščekivanjem, hajpom ali i željom da bude nešto najbolje ikada.

Slično kao kad se iščekuje novi film nekog njujorškog intelektualca poput Noe Baumbaha (nekad bi to bio Vudi Alen ali njegovi filmovi se više ne čekaju) ili u književnosti poput Džonatana Frejzera. Poznavaoci dela ove dvojice znaju da su to autori koji na visoko intelektualan i sebi svojestven humor progovaraju o svemu onome što se dešava, kako unutar porodica tako i u širem pogledu sveta.

Muzika Vampire Weeknda je baš to. Momci na albumu Only God Was Above Us čije ime nas gleda sa naslovne strane novina, progovaraju o nekim intimnim i ličnim pričama, ali često koriste svetsku i spoljnu politiku da bi poentirali.

Nama sa ovih prostora će biti najzanimljivija „Ice Cream Piano“ u kojoj su stihovi „You talk of Serbians, whisper Kosovar Albanians“ kao i „We’re all the sons and daughters of vampires who drained the old world’s necks“. Ovo nejmdropovanje Balkana se koristi da bi se predstavio odnos dvoje ljudi kojima ne cvetaju ruže u vezi.

Ili pesma „Pravda“ koja se bavi ruskim korenima jedne devojke kačeći se na stanje u svetu i odnosu prema Rusima danas. Ali obe ove priče su upakovane u čiste, nedistrzorane gitare, klavijature i prepoznatljiv, nežni, gotovo pa dečiji vokal Ezre Keniga. Reći da su momci ovog puta se aranžerski prošetali kroz stilove nije fer, jer stil je onaj jedan jedini, njihov, koji su već odavno patentirali.

Pravilo je da nema pravila, pa tako skoro pa partiture klasične muzike prate brzi rokenrol ritmovi, rifovi koji prizivaju afro nasleđe kao svojevremeno Pol Sajmon, džezi atmosfera uz koju polako tonete u lenjo, letnje popodne, ali i punokrvni hitovi sa refrenima za pevanje, sve su to Vampire Weekend uspeli da upakuju u izdanje koje pleni i intrigira kako mladalačkom šašavošću tako i iskustvom i stabilnošću.

„Too old for dyin’ young, Too young to live alone“ kaže Kenig u pesmi „Capricorne“ ali to je i kredo ovih momaka koji su uvek bili previše načitani za žurke sa opijatima i poulgolim devojkama u bazenu, a opet suviše bučni za biblioteku.

Ulaskom u četrdesete, Kenig i njegov bend zatvaraju vrata takvoj vrsti mladosti i postaju odrasli, ozbiljan rokenrol orkestar koji sad jasno i glasno može na čelo kolone.

Glass Beams – Mahal

U ovom trenutku, bend iz Teksasa komplikovanog naziva, Khruangbin, jedan je od najpopularnijih alternativnih sastava u svetu, stvarajući skoro pa uvek instrumentalnu muziku koja ma koliko kul i inovativna bila, često se koristi u onim situacijama koje su ponižavjauće za muziku kao takvu. Muzika za pozadinu, muzika za „kanc“, muzika za vođenje ljubavi, muzika koja nikome ne smeta.

Ovaj bend je pre koji dan izbacio novi album „A la sala“, i on može da vam bude interesantan samo ako Teksašane slušate godinu ili dve i niste ih izgustirali, jer na njemu ne nude ništa novo i interesantno. Tempo je opao, i njhovo muzičko slikanje ambijentelnih predela prirode smo već čuli, i sad želimo nešto drugačije.

To nešto drugačije nudi bend Glass Beams. Jednačina je gotovo slična, s tim što na osnovnu psihodeliju nadovezuju se zvuci Indije i bliskog istoka i ali i surfa i bluza.

Svom imidžu dodali su i dozu mistike, oličene u svojim misterioznim pojavama, gde umesto klasične maske, biserne perle im se nalaze preko lica.

Stižu iz Australije a okupili su se pod uticajem kako Ravi Šankara tako i muzičara koji su sa ovim velikanom sarađivali na izdanju posvećenom Džordžu Harisona „Concert for George“. Harison je jedan od pionira, koji su predstavili zvuk Indije zapadnom svetu i siguran sam da bi bio ponosan kad bi danas video koliko se ljubav prema tom zvuku razvila.

Na EP-u „Mahal“ bend zvuči kao da su gladni uspeha, i željni da ih svi zapamtimo, Pesme su pune gruva, ritam se vozi na leđima basa, a zanosne bliskoistočne melodije zavode kao mirisi na pijaci u Kairu, Teheranu ili Kazablanci.

Njihov potencijal je prepoznala i kultna diskografska kuća „Ninja Tune“, koja je iskočila iz svog redovnog repertoara kako elektronske tako i nešto drugačije gitarske muzike, i izdala ovo EP izdanje. Glass Beams je bend koji vrlo lako može iz drugog plana postati hit sezone.