Vanja Bicok: Iskrena osećanja vibriraju

To Vanji daje snagu da se upusti u nove projekte koji zahtevaju mnogo vremena i mnogo zalaganja. To nije nimalo lako za nekog ko svakodnevno žonglira između uloga supruge, majke i umetnika.

* Živimo u velikom gradu, koji daje mnogo mogućnosti, ali se u njemu čovek nekako oseća malim. Da li je to razlog što slikaš na velikom platnu?

– Ne, nikad nisam razmišljala na taj način. Ta moja velika platna su želja da materijalizujem tu neku ideju, koja je možda čak megalomanska, ali želim da ta ideja prosto vrisne. U tom velikom formatu se osećam slobodno i ja bih čak radila i fasade. Osećam se komotno ili u ogromnom prostoru ili u minijaturi.

* Tvoji modeli nemaju botoks. A danas je to prosto obavezno.

– Upravo sam protiv te estetike koja vlada svuda. Ja sam protiv te ideje da treba da budemo mladi, lepi, zgodni, savršeni i da ne smemo nikako da grešimo. A upravo greškama se dolazi do velikih ideja. Ja ne krijem da u procesu mog rada ima grešaka. Radim u slojevima, ređam crtež preko crteža, papir preko papira, liniju preko linije i sve ostaje na jednom mestu, svaki sloj ima legitimitet, nijedan se ne pokriva.

Moje slike su priča o koži koja ima svoju debljinu, svoju istoriju i memoriju. Živimo u tom fluidnom društvu kako kaže Sigmon Bauman i ja upravo pokušavam da na momenat uhvatim vreme. Pokušavam da mumificiram vreme, da stanem, da se zamislim i da se ljudi koji gledaju moje slike zamisle. Nije mi cilj da stvaram slike koje su jednostavne, lepe i dekorativne, cilj mi je da čovek uđe u njih, da se zamisli i da pročita poruku. A mislim da je moja poruka prilično čitljiva, ja ne zbunjujem posmatrača.

* Kako je Barselona uticala na tvoj rad. Ima li je uopšte u njemu?

– Možda je ima više na podsvesnom nivou, ona isplivava spontano, u smislu da živimo brzo. Možda će Beograđani reći da se podjednako brzo živi i tamo. Ali ovde su ljudi nervozni, svi grabe, teže prema nekoj spoljašnjoj i unutrašnjoj perfekciji i moguće je da to utiče na mene jer živim u ovom gradu, dišem ovaj vazduh i osećam pore ovog društva.

* Iako ljudi mnogo ulažu u izgled i idu na ta duhovna usavršavanja, ne vidim da su ljudi srećniji. Da li je to samo moj utisak?

– Slažem se. Ljudi su u stvari najsretniji u tim nekim jednostavnim stvarima kad popričaju s prijateljem ili kad se nađu u zagrljaju voljene osobe. Danas smo tako rasplinuti, funkcionišemo na 50 različitih nivoa, a nismo sposobni da se udubimo u jednu priču, u jednu temu. Postajemo površni. Zato pokušavam da sačuvam taj neki zdrav deo sebe. Danas nam ništa nije sveto. Da ne govorim o žrtvovanju, to je prosto zabranjeno. A ja sam generacija koja je verovala u neke ideale, ja sam Titov pionir i pamtim to vreme kao najsrećniji deo mog života.

* Mnogi će te kritikovati zbog ove izjave.

– Nek me kritikuju. To sam ja.

* Kažeš ništa nije sveto, a šta je vredno za tebe?

– Ljubav. I prvenstveno poštovanje drugog.

* Šta te drži u Barseloni?

– Drži me more, koje naravno ne vidim svaki dan, ali me drži ta ideja. Drže me ljudi koji su slični nama. Našla sam geografiju koja mi prija. Našla sam deo neke Dalmacije koja mi je nedostajala. Kad sam prvi put došla u Barselonu i videla ulice Gotika, pomislila sam ovo je Split. Nema tog mirisa hrvatskog mora, ali se živi na ulici i lepo je, iako je teško.

* Da li se družiš sa slikarima u Barseloni?

– Da. Mada me ponekad nervira da se sa njima nalazim jer svi samo kukaju. Ali naravno ta druženja imaju svoje prednosti jer se razmenjuju iskustva i impresije. Za mene su ona imala čak veću snagu u periodu ne-slikanja jer me je to podsećalo da sam to Ja, ne samo mama od tog i tog deteta. Ono što mi se sviđa ovde je što umetnici nisu tako sujetni i hoće da pomognu.

* Kakvi su ti planovi za budućnost?

– Sada sam okrenuta više tom nekom socijalnom programu. Cilj mi je da radim velike površine i ne bojim se fasada. San mi je da uradim nešto monumentalno u smislu veličine, a to bi uključilo učestvovanje marginalnih društvenih grupa. Radim na ostvarenju jednog takvog projekta.

* Da sad u ovom momentu imaš taj zid, šta bi na njemu predstavila?

– Mene privlače lica i imam ideju da spojim pejzaže s licem. Svako drvo ima lekovitu moć i to želim da prenesem na lica. Čovek je kao i drvo s jedne strane vezan za zemlju, ali ima i tu duhovnu prirodu koja stremi ka nečemu. Verovatno bi to bio ogroman pejzaž sa licima preteranog izraza.

Mada ne znam da li će ova ideja važiti i sutra. Kad sam bila mlada, činilo mi se da sve znam i da kad dođem do neke istine ona je večna. Danas spoznajem da nijednu istinu ne mogu da zadržim više od pola dana. Kao da više ne postoji ta specifična težina. Stvari se menjaju i ja se menjam i ne bojim se toga. Moja je glavna opsednutost čovekom, njegovim promenama i kako se one manifestuju.

* Savet mladim umetnicima.

– Mislim da bi pre oni meni mogli da daju savet. To su drugačije generacije, neopterećene „idealima“, njihovi principi su fleksibilni, oni bez straha eksperimentišu, igraju se… A mojoj generaciji improvizacija a potom i greška dođu kao otkrivanje čarobne formule. Mi smo generacija (sedamdesetih) koja je morala da se opredeli šta će da bude kad odraste, generacija koja je išla u rat, … 90 odsto moje generacije živi van Srbije. Bili smo opterećeni autoritetima. Mladi danas nemaju strahopoštovanje, počev od toga da ovde studenti ne govore profesoru Vi.

Nedavno sam čitala da Atelje Fondacije Miro poziva sve da crtaju ispod belog plašta. Bilo je 200 prijavljenih osoba. To su nove ideje. Zato samo mogu da poručim – igrajte se. Ja se tome učim sada jer sam generacija koja je sve preozbiljno shvatala. A živimo u doba spektakla. Čak i ona priznata umetnost, govorim o umetnicima koji izlažu u velikim umetničkim centrima, pristaje da budu deo velikog spektakla. Izložbe imaju te intrigantne momente gde je posmatrač uključen i izložen iznenađenjima. Zato mladi trebaju da se igraju što više, ali i da rade na tehnici i na sebi.

* Dolazi era veštačke inteligencije. Da li se plašiš da će to promeniti umetnost?

– Ne. Isto je tako bilo kada se pojavila fotografija. To su samo novi izrazi i novi jezici. Čak postoji mašina u Kini koja sama radi slike velikih majstora. Ja sam nepopravljivi romantičar i verujem u nameru. Možda zvuči zastarelo, ali kao što naši pravoslavni monasi kad rade ikone poste, zatim se mole i prolaze kroz duhovnu transformaciju, tako i ja prolazim kroz izvestan proces i na taj način prilazim slici. Ja sam iskrena. Nema laži. Ako postoji to iskreno osećanje, ono vibrira. Ipak, čovek je nesavršeno biće i to je ono što je dobro.

Jače od mene

„Slikanje je jače od mene. Bila sam u krizi i mislila da ga napustim jer nije rentabilno. Ali to je kao neka aždaja koja traži svoju hranu i ne mogu da je negiram”, kazala je, između ostalog, u razgovoru za Danas Vanja Bicok.