Vanja Milačić: Puni smo straha, i ne govorimo istinu dovoljno glasno

– Uvek kada se nađem pred takvim sadržajem koji se tiče naše istorije, ljudi koji su ostavili veliku zaostavštinu i ljudsku i umetničku, prvo osetim veliki nemir, nelagodu, razna pitanja – od toga da li smem, da li umem, da li sam dostojna da uđem u njihov svet, do ponosa, radosti, odgovornosti, i neizmernog poštovanja koje imam za tu ličnost. A Nadežda Petrović, po svemu onome što je bila i danas nam može biti uzor vredan divljenja i naklona – kaže za Danas glumica Vanja Milačić.

Ona će lik jedne od najvećih srpskih slikarki i heroina, čiji je trag ostao i u svetskoj kulturi (kompanija „Gugl“ je 12. oktobra 2015. obeležila 142 godine od njenog rođenja posebno dizajniranim „dudlom“, a Unesko je u svoj kalendar za 2022/23. godinu uvrstio obeležavanje njene 150 – godišnjice), oživeti večeras, na beogradskoj premijeri monodrame „Nenapisana pisma“, na sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta.

„Nenapisana pisma“, po tekstu književnice Milkice Miletić, u režiji Nataše Radulović, tokom oktobra dva puta su premijerno izvedena u Domu kulture u Čačku, gradu gde je 1873. rođena Nadežda Petrović, kao deo pratećeg programa izložbe „Zlatnom rukom i srebrnim srpom“, kojom je obeležen njen 148. „rođendan“.

Predstava kojom rodni grad čuva sećanje na svoju veliku umetnicu urađena je u produkciji Gradskog pozorišta Čačak, i u saradnji sa beogradskom kućom FAME Solutions, a iza nje, prema rečima Vanje Milačić, stoji i jedan potpuno ženski kreativni tim.

Šta je ono što je vama lično najuzbudljivije u izuzetnoj i avangardnoj ličnosti Nadežde Petrović?

– Moje najveće uzbuđenje vezano je za njenu snagu i stav. Neko se sa stavom rodi, a neko ga navežba. Umetnik bez stava, bez bunta, bez ambicije, gotovo da ne postoji. Nadežda je bila umetnica koja je imala šta da kaže, i za razliku od mnogih, javno je govorila. Hrabrost i odlučnost, jasnoća i rečitost, bila su njena životna sredstva. Borila se za prava i položaj umetnika, posebno za prava i poziciju žene u umetnosti i društvu, bila je začetnica tog aktivizma, i donela je radikalnu odluku za ono vreme – pravo da se ne uda. Nadežda Petrović je svojom zaostavštinom mojoj generaciji omogućila lagodniji život i pravo na elementarnu mogućnost izbora.

Nadežda se školovala i stvarala u Minhenu, boravila je u Rimu, u Parizu je upoznala Pikasa, Mariju Loransen, Matisa…, hvalila je kubizam i fovizam, i borila se protiv predrasuda u umetnosti. Koliko mi danas imamo tako beskompromisne umetnike, i zašto nam se čini da su i umetnost i umetnici sada manje odvažni?

– Tako velike i beskompromisne umetnike gotovo da nemamo. Danas je retka pojava umetnik, pre svega. Danas naš svet obiluje zanatlijama, glumcima koji se ponašaju kako se očekuje od njih, i samo „odrađuju“ posao. Ne znaju da govore, obrazovanje više nije vrlina, kao ni biti vredan i tačan. Nema velikih ljudi, pa možda zato nema ni velikih dela. Ljudi su postali jeftini i na konstantnoj rasprodaji. Zadojeni smo strahom, a znamo da se strahom najbolje manipuliše i vlada. Ne govorimo istinu, ili je ne govorimo dovoljno glasno, pristajemo na malo i nemamo zajedništvo. Umetnost je, kada se dogodi, postala incident. I to kažnjivi.

Nadežda je kao dobrovoljna bolničarka bila heroina Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Šta je ono što bismo u ovo naše vreme, koje „krase“ odsustvo svakog sistema vrednosti, morala i lažni patriotizam vlasti koja nam oduzima građanska prava, mogli da naučimo od Nadežde?

– Kada iz ove perspektive sagledavam vreme u kojem je Nadežda stvarala, mislim da je bilo bolje. A zapravo nije. Isto je. I tada su postojali neki ministri koji nisu imali razumevanje za umetnost, neki bahati ljudi koji su bili na vlasti i sa te pozicije neznanja i nekompetentnosti vređali ljude koji su bili značajni i veliki. I uvek su neki mali ljudi pljuvali spomenike. U mojoj predstavi postoje njena pisma ministarstvima, Nadeždin govor sa balkona Narodnog pozorišta, njene odbrane umetnika, kritike sa njenih izložbi… Zanimljivo je da u Beogradu nikad nije dobila dobru kritiku, a u Parizu jeste, za istu izložbu. Ovde se umetnik neguje i ceni samo kad umre, a za života živi kao neprihvaćeni prosjak. Pitali ste me šta da naučimo od Nadežde? Upravo to – da glasno govorimo ono što mislimo, bez straha od posledica. Ustani i bori se za svoje delo i njegovu vrednost, hrabro i nepotkupljivo, mislim da bi nam to danas Nadežda rekla.

Velika srpska umetnica ostaće upamćena i po tome što je sopstvenim primerom pokazala da žena mora da se izbori za svoju emancipaciju i slobodu. Zašto nam izgleda da ta borba i dalje traje, i da žene još imaju poziciju u drugom redu našeg društva?

– Nadežda je počela angažman za ženska prava, izborila se za mogućnost da žene mogu da glasaju, svojim primerom je pokazala da žena može da odabere da ne živi po tradicionalnim stereotipima. Zahvaljući njoj ja danas živim slobodnije, imam pravo da biram mnogo šire nego što su generacije pre mene. To je proces koji nije jednostavan u našoj zagnojenoj sredini, i očito je dugotrajan. Volela bih da generacije moje ćerke imaju mnogo veću slobodu i lakoću da žive na temeljima muškog sveta. S druge strane, mislim da to što ste nazvali emancipacija ima pogrešan model. Nije na nama ženama da budemo muškarci, nije nam dato. Treba se pozicionirati kao žena, i sa te pozicije se boriti za prava, a ne praviti disbalans u kojem prvo strada porodica, pa samim tim i sve ostalo. Nije tradicija baš toliko bez logike, kako je danas doživljavamo.

Pred vama je i nova premijera, romantična komedija „Feliks i Doris“ američkog pisca Bila Menhofa, u režiji Olje Đorđević, koju ćemo na Maloj sceni Madlenijanuma videti 9. decembra. Koliko danas u ovoj našoj svakidašnjici natovarenoj egzistencijalnim i svim drugim problemima uopšte ima i romantike i komedije?

– Ima romantike, ima tragikomedije, ali nedovoljno. Ono čega nema uopšte je istina. Nismo iskreni prema sebi, nismo iskreni prema partneru. To dovodi do toga da više ne znamo ko smo, i da ne poznajemo osobu s kojom delimo život. Ne suočavamo se sa demonima u nama, ne poznajemo se, otuđili smo se generalno. Ne govorimo ono što osećamo, ne definišemo, ne razgovaramo, ne čujemo se, ne prihvatamo, ne razumemo. Feliks i Doris svojim odnosom i svojom ljubavlju dođu do istine, ogole se i zavole, upravo onakvi kakvi suštinski jesu.

Junaci ove predstave su ljudu sa margine, da li je u ovo doba bescenja svega vrednog, i ljubav postala manje važna?

– Sve je instant, sve je ubrzano i pod pritiskom, ljudi se prosto prepuste, mimoiđu se u toj vrtoglavoj brzini, i ne sačuvaju. Imamo naknadnu pamet, osvestimo šta smo imali tek kad to prođe. Nije ljubav postala manje važna, nego je sve manje ima. Ljudi sami sebe ne vole, i iz toga je teško voleti bilo koga drugog. A čini mi se ljubav je trajanje, ljubav je stabilnost, ljubav je svakodnevni angažman i rad, ljubav je osetljiva biljka, ljubav je tačan tajming, ljubav je porodica… Ne znam, možda samo lupam gluposti.

Feliks je neostvareni pisac, a Doris je glumica i manekenka, koju je u filmskoj hit verziji ovog komada igrala legendarna Barbara Strejsend. Šta je za vas izazov u ovoj ulozi?

– Sve je izazov! Okolnost da radim komediju, sa potpuno novim ljudima, sa rediteljkom Oljom Đorđević koja je sjajna, sa glumcem Vladimirom Grbićem kao Feliksom, s kojim sam stvorila retku scensku energiju. U Madlenianumu, mojoj drugoj kući, u procesu koji je brz, lak, pun, radostan i takav da sam se ponovo zaljubila u svoj posao. Stekla sam samopouzdanje u tolikoj meri da igram u gaćama u ovim godinama, i da suštinski i svakako uživam u tome. Doris je kraljica!

Uskoro ćemo vas gledati i u nastavku serijala „Tajna vinove loze“, opet u ulozi jake žene, advokatice.

– Džej Di koju igram je jaka, stabilna, beskrupulozna, bezobrazna, odlučna i sekantna žena, koja zbog svog lošeg emotivnog iskustva sa muškarcem zastupa isključivo žene i njihova prava. Videćete je u raznim situacijama, medijacijama, i odnosu koji od oduševljenja gradira u razlaz.

Ponižena pozorišna publika

Brojni filmovi čije smo premijere očekivali tokom 2020, ušli su u bioskope ove godine, a pandemija je zaustavila i snimanje novih. Kako vi preživljavate ovo vreme, da li je publika upravo sada još više željna pozorišta i bioskopa?

– Publika je željna života, razmene, disanja bez maske i nepoštovanja distance. Željna je dobrih i kvalitetnih umetničkih proizvoda, smeha i lakoće. Pozorište je pretrpelo ozbiljan udar ovim vanrednim okolnostima, krajnje nepravedno i nepotrebno. Pozorište ima odgovornu i vaspitanu publiku koja ne zaslužuje da bude ponižavana na ovaj način na koji jeste, poslednje dve godine.

Ženski tim

Iza predstave „Nenapisana pisma“ stoji ženski kreativni tim – pored spisateljice Milkice Miletić, reditelke Nataše Radulović i Vanje Milačić, tu su i scenografkinja Marija Lukić (Shabby Chic Design iz Čačka), kostimografkinja Marta Čkonjević (studentkinja na katedri za dizajn i oblikovanje tekstila na Univerzitetu u Ljubljani), kompozitorka Ana Krstajić koja je za ovu monodramu komponovala originalnu muziku, dizajnerka Ana Krbanjević i inspicijentkinja Sanja Mimica.

„Nenapisana pisma“ realizovana su uz pomoć Grada Čačka, Turističke organizacije Čačka, Umetničke Galerije Nadežda Petrović, i Nacionalne platforme Srbija Stvara.