Varvari su metafora za društvo koje tako vidi svoju mladost

Tinejdžerska drama o odrastanju u svetu bez perspektive, osvojila je specijalno priznanje na nedavno održanom Filmskom festivalu u Karlovim Varima u okviru selekcije Istočno od Zapada „za stvaranje moćnog ostvarenja koje nam pomaže da razumemo izvore nasilja kod mladih, kroz izuzetno ubedljive likove“.

Film koji će domaću premijeru imati večeras u okviru Glavnog takmičarskog programa Filmskog festivala Palić, prati Luku, mladića na pragu punoletstva koji, zajedno sa svojim najboljim drugom Flešom, vodi navijače lokalnog drugoligaškog tima iz Mladenovca. Rastrzan između između brojnih problema, Luka očajnički pokušava da pronađe svoje mesto u okruženju. Na dan demonstracija (17. februara 2008. godine), nakon što je Kosovo proglasilo nezavisnost, on koristi organizovan prevoz da iz Mladenovca dođe u Beograd. I dok huligani divljaju po ulicama, Luka skuplja hrabrost da konačno upozna oca koji ga je napustio pre više godina.

Prema rečima reditelja, ideja za film je nastajala godinama unazad.

– Hteo sam sebi da odgonetnem kako ljudi kasnije postaju nešto što nisu želeli, neko koga su prezirali tokom svog tinejdžerstva. To se sve nekako skupilo u trenutku kada sam gledao na televiziji demonstracije protiv nezavisnosti Kosova. Kada se desilo to što se desilo, i kada sam video dosta mladih na ulici, koji su sa nekim iskrenim buntom i iskrenim frustracijama pojavili tokom tog, rekao bih, režiranog događaja, pokušavao sam da vratim film unazad. Da vidim kako takve manifestacije u stvari samo iskoriste iskonski potencijal pobune, to što je zdravo u svakom društvu. Pravo čoveka da se buni je njegovo osnovno pravo. Problem je što društvo to iskoristi za svoje interese, koji su obično protiv onih koji su se bunili. I taj bunt i ta energija ode i prođe i samo pokaže narednim generacijama da je bilo uzalud buniti se. Na taj način sistem kupuje mir.

• Kada su to mlade generacije postale huligani i varvari u očima srpskog društva?

– To je odgovor na pitanje zašto se i film zove „Varvari“. To je metafora društva koje tako vidi svoju mladost i svoj potencijalno pobunjeni deo. Svako društvo se plaši te energije. Inače, primetio sam da su u pitanju sinhronizovane pojave koje se dešavaju u nekoliko različitih gradova sveta. Dve najveće pobune bile su u Londonu i Parizu, a nekako istovremeno dešavala se jedna i u Beogradu. Polazni motivi su uvek različiti i nekako nije ni bitno šta je inicijalna kapisla. Ono što je bitno jeste da je položaj mladog čoveka u svetu u kome živi, u svetu u kome ne pronalazi sebe, identičan i u najrazvijenijim zemljama i u Srbiji i bilo gde drugo. Pobuna je univerzalni odgovor čoveka na brutalni kapitalistički sistem. Taj odgovor više ne može da bude u domenu institucionalizovanog otpora. To je davno prešlo u neke agresivnije manifestacije a ta agresija samo je snažniji krik i pokušaj da nas onaj drugi čuje. Model kakav je ustanovljen na celoj zapadnoj hemisferi je takav da radi protiv svakog mladog čoveka i njemu ne treba bilo kakva opozicija. U svemu tome uvek ostanu neki autsajderi koji nemaju šta da izgube, pa krenu u radikalnije metode otpora.

• Demonstracije 17. februara 2008. godine pokazale su kako se u glavama tih mladih ljudi brka idealizam i kapitalizam. Pa smo tako imali i onu čuvenu scenu sa „otimanjem patika“…

– To sa patikama je uvek dobra metafora, jer to zapravo podsvest izlazi iz nekog događaja. Ali to je negativno iskorišćeno i sa tim se mnogo medijski manipulisalo – koliko im je stalo do ideologije kad su završili na patikama. Međutim, sve su to izrežirani događaji, koji se dešavaju po ustaljenim šablonima. I tu nema nekog ozbiljnijeg glasa protiv. Mene uvek zanima šta su posledice toga a bojim se da su baš takve kakve su želeli oni koji su taj događaj i organizovali. Američka ambasada je sada samo više i snažnije ograđena, ima veću infrastrukturu i više je ljudi zaposleno. Samo su dokazali taj kliše o civilizaciji i varvarima. A klinci koji su tad protestovali, osim što su nadrljali, ne vidim da su išta promenili. To je poražavajuća stvar – što takvi događaji, umesto da donose ozbiljne posledice i ozbiljne promene, pogotovo u vezi sa položajem mladih u društvu, dovode do statusa kvo. To je događaj u kome su se prelamale neke stvari, koje u početku nisu bile toliko jasne, ali su bile dugoročnije. Taj događaj pokazuje kako velike sile istorijski planiraju ideološku borbu. Na šta su ovi kolonijalni podanici, a tu spadamo i mi, kao i sve okolne države, nasele i ispale naivne po ko zna koji put po oprobanom receptu. Ako su hteli da organizuju bilo kakav ozbiljan otpor američkom priznavanju Kosova, trebalo je da propagiraju da se prestane sa kupovinom američke robe – to bi ih sigurno mnogo više pogodilo.

• I domaće vlasti su te događaje zloupotrebile i, čini se, i dalje zloupotrebljavaju, ne nudeći nikakvo ozbiljno rešenje za uzroke nezadovoljstva mladih…

– To je odličan prostor da se ostane na početnim pozicijama. Kao u pesmi Kostantina Kavafija „Iščekivanje varvara,“ iz koje je taj motiv, koji okupira umetnike već duže vreme, preuzet – kako društvo formira svoje varvare i kako bez te svoje suprotnosti, svojih varvara, ono ne može da postoji, jer bi razlog postojanja bio banalan i ne bi bilo potrebe za koncentracijom moći i kontrole da ne postoji direktna opasnost. To je ta istorijska matrica koja se ponavlja uvek na štetu perspektive boljeg društva u kome bi se te stvari na neki način pomirile i uspostavio neki kontakt među njima. Neopravdano držanje na polovima, bojim se, ne donosi dobro ni jednima ni drugima.

• Pomenuo si da su se demonstracije dešavale i u Londonu i Parizu. A šta bi bio zajednički uzrok tog rastućeg nezadovoljstva kod mladih ljudi?

– Zajednički uzrok je to što danas mlad čovek ne može da pronađe svoju poziciju u društvu u kome su uloge odavno podeljene. Ne možete da se školujete, jer je kapitalizam ruinirao školski sistem u svim zemljama, obesmislio ga. Ukoliko ne investirate ogromne pare, niste u mogućnosti da dobijete obrazovanje koje će vam nečemu služiti u daljem životu. Sa druge strane, sa nedostatkom obrazovnog sistema, stavljate jasno pred mladog čoveka dilemu da li treba da se muči i radi ili da izaberi neki drugi put, ekonomski daleko isplativiji – na primer, prodaje marihuanu i dnevno zaradi više nego neki njegov vršnjak koji radi u Mekdonaldsu u kome će opet biti eksploatisan. Verovatno će se pre opredeliti za ovu slobodniju varijantu, zbog koje je taj paradoks društva dostigao vrhunac svoje apsurdnost, jer vi uopšte nemate ambiciju da budete u legalnom toku pohlepnih što je kapitalizam liberalniji. Kako je država oslabila, u ilegalnom prostoru, gde je manje toga što vam može stati na put, možete biti halapljviji.

• Zanimljivo je da se kod nas pojava vandalizma i nasilja kod mladih uvek vezuje za postratne traume i raspad bivše države…

– To su kliše koji se ponavljaju. Ova generacija nije stradala jer je odrastala u ratno vreme i zato što su njihovi roditelji išli u rat. Ovo je generacija koja je stradala jer njihovi roditelji nemaju posao. To je ta razlika o kojoj se manje priča. Mi možemo da kažemo da to sve deluje zajedno, ali nedostatak prava i mogućnosti da zaradite za život i svoju decu je katastrofalan po život te dece. Nemamo pravo da se više izvlačimo na nešto što je bilo pre 20 godina. Ove generacije koje sada imaju 16-17 godina rođene su posle toga. One nemaju dodira sa tim. Njihova borba je postala međunarodna kao u vreme socijalističke internacionale. Mladi su kao klasa ugroženi, jer najveći procenat nezaposlenih u Evropi čini mlada populacija. Ne samo oni koja se nisu školovali, već i oni koji su završili najozbiljnije fakultet u tim državama teško nalaze poslove. Do 35 godine prinuđeni su da rade mnogo manje plaćene i poslove potpuno neprimerene njihovom obrazovanju. To je za svako društvo frustracija i temelj nezadovoljstva i gneva koji raste iznutra. Ako ne možete da se ostvarite u nekom društvu, vi postavljate sebi pitanje šta uopšte tu tražite. Na to pitanje teško da može da vam da odgovor bilo koja politička struktura. S tim da mislim da je svaka politička struktura ista, jer je proizašla od istog sistema.

Poremećeni pogledi na stvarnost

* Tvoj prvi dokumentarni film „Tarot Srbija“ (o Milanu Tarotu) bavio se još jednim ekstremom srpskog društva…

– To je moj odgovor na trenutak u kome se našlo srpsko društvo u tranziciji. Odličan primer u kakvoj dezorijentaciji pomešanih i poremećenih pogleda na stvarnost živimo. Jonesko ili Beket su o tom nivou apsurda mogli samo da sanjaju. A onda ih je stvarnost u Srbiji prevazišla. Sa vremenskom distancom, kada danas gledaš na to, i dalje deluje sve nestvarno, iako je sada stvarnije nego tada.