Vasil Hadžimanov: Promocija domaćih autora je nešto što je krucijalno za opstanak i život džez scene u Srbiji i regionu

Njih dvojica će tako formalno prvi put podeliti binu kao duo, iako su više puta sarađivali, a posetioci festivala imaće priliku da uživaju u prelepom zelenilu.

Vasil Hadžimanov je neko ko istražuje razne muzičke žanrove i ko voli fuziju tradicije i modernog, što se vidi kroz studijske albume, ali i odličnu energiju na koncertima.

Povodom predstojećeg nastupa popričali smo o tome da li mladi vole džez muziku, odakle da počnu ukoliko bi da se upoznaju sa njom i zašto je važno promovisati domaće umetnike.

Ovo će Vam biti prvi put na bini zajedno sa Vlatkom Stefanovskim. Kakav je osećaj pred nastup i kako to da do sada nije došlo do ovakvog dueta?

– Možda smo prvi put na bini Vlatko i ja u formaciji duo, ali smo bili mnogo puta zajedno na bini kad sam bio gost na njegovim projektima, zajedno smo učestvovali u projektu Teodosi Spasova, ja sam snimao njemu klavijature na njegovom albumu, tako da daleko od toga da je ovo zapravo prvi put da delimo scenu…

Ali eto, ekskluzivno za Jazz in the Garden prvi put nastupamo samo nas dvojica, uz jednog specijalnog gosta, to je fantastični pevač Din Bouman, sa kojim sam ja sarađivao više puta, a koji je rodom iz Amerike i koji je nastupao sa najvećim svetskim imenima što džez, što soul, bluz muzike, tako da, biće uzbudljivo.

S druge strane, ovo Vam nije prvi put u Botaničkoj bašti. Kako Vam se sviđa taj ambijent i koliki je njegov značaj?

– Ja sam u nekoliko navrata već pohvalio i Viktora Čikeša i celu organizaciju Jazz in the Garden festivala koji su zapravo, koliko sam ja shvatio, prvi uspeli da taj ceo predivan prostor ožive na taj način i uključe muzičke performanse u Botaničkoj bašti.
Kasnije su očigledno i ljudi iz organizacije CEBEF shvatili da je to dobar prostor za koncerte. Ja se samo nadam da svi shvataju da je to blago ovog grada i da, samim tim, mora da se pažljivo bira program, kao što se to uostalom i radi tokom Jazz in the Garden festivala.

Ovo je već četvrti put da ja nastupam na festivalu i smatram da taj festival treba i mora da živi i dalje iz više razloga. Prvo, da leti imamo jedan džez festival, a ne samo Beogradski džez festival koji je u oktobru, drugo, Viktor sa svojim programom insistira na promociji domaćih autora, što je nešto što je krucijalno za opstanak i život džez scene i u Srbiji i u regionu.

A kako mladi inače danas reaguju na džez, bilo na Vašim nastupima, ili pak na predavanjima na fakultetu?

– Oni mladi koji su zapravo zainteresovani su oni mladi koji su radoznali, koji su otvoreni, koji su iz svojih porodica ili iz okruženja uspeli da se oslobode lanaca muzičke industrije koja promoviše isključivo najkomercijalniju muziku i koja je zapravo preplavila tržište u svakom smislu. Vrlo je teško doći do nekih alternativnih muzičkih pravaca osim ako sam ne znaš šta tražiš, pa koristiš internet i odlaziš na ta mesta gde se ta muzika svira.

No, nije sve tako crno, ima tih mladih ljudi i te kako i u smislu autora i izvođača i što se tiče publike, tako da ja stalno ponavljam jednu istu priču kao papagaj, mora se obezbediti prostor i napraviti taj neki balans između komercijalne muzike koja će uvek postojati i koja treba da postoji i izbora da se sluša nešto drugo.

Koje umetnike biste preporučili nekome ko želi da se bolje upozna sa džez muzikom?

– Kada kažemo džez, to je zaista širok pojam, džez je nastao dvadesetih godina i prošao kroz milion nekih faza, to je muzika koja jednostavno evoluira u svim mogućim pravcima i platforma za eksperimente i kombinacije, fuzija različitih pravaca. Uostalom, i ja sa bavim upravo na taj način džez muzikom.

Ako hoće da se upoznaju sa nekim počecima džeza, onda definitivno treba da poslušaju ono što je Nju Orleans iznedrio, gde je ta muzika zapravo i nastala, a ako žele da čuju nešto što je sving muzika, onda neka slušaju Kaunt Bejsija, Djuka Elingtona i njihove Big bendove…

Ako hoće da čuju bi-bap, onda nek slušaju Čarlija Parkera i Dizija Gilespija, ako hoće da slušaju neku kul, modal i fjužn džez muziku onda Majls Dejvis i Džon Koltrejn, a ako hoće da slušaju još moderniju, elektronsku verziju, onda Herbi Henkok, Čik Korija, Džo Zavinul, a ako hoće da slušaju solo klavir, onda Kid Džeret itd.

Ostvarili ste saradnje sa brojnim domaćim i stranim muzičarima. Da li postoji neko sa kim biste voleli da podelite binu a da do sada niste?

– Naravno da postoji. Način na kojim se ja bavim muzikom je takav da je svaki dan novi dan, nešto novo naučiš i saznaš i radostan si zbog toga, tako da nema kraja i to je princip razumevanja i ljubavi prema muzici kojoj se baviš.

Ima onih koji jednostavno sebi zacrtaju neki cilj i onda dođu do tog cilja i onda su završili, ja nikad neću završiti i uvek ima nekog ko je na toj listi sa kojim bih voleo da zasviram, od tih najvećih džez imena pa do ne-džez imena, jednostavno ljudi koji se hrabro i kreativno bave muzikom. Ja sam uvek spreman da se sa njima družim muzički.

A šta biste poručili sebi sa početka karijere, gledajući iz današnje perspektive?

– Pravo da vam kažem, ništa ne bih sebi preporučio, sve što sam prošao i što sam pogrešio i što sam dobro uradio ima svoj razlog zašto je to tako i zahvaljujući svemu tome ovde gde sam danas i ne nih ništa menjao.