Sećanje Vide Ognjenović, Dragana Velikića i Marije Nenezić na Radoslava Vavu Petkovića: Otišao je veliki pisac koji se nije plašio svetova koje ne poznajemo

Ovako je govorio Radoslav Vava Petković u jednom od svojih poslednjh intervjua (Nova.rs), savremeni pisac koji je obeležio srpsku književnost, a koga je Veliki skupljač „pokupio“ u ponedeljak, 28. oktobra u 72. godini. Od izuzetnog romansijera i esejiste, rano otišlog među nebeske velikane, s velikim respektom i tugom opraštaju se brojni poštovaci njegovog dela, kulturna javnost širom regiona, čitaoci koji su u Petkovićevim knjigama, iako su se uglavnom bazirale na istoriji, decenijama otkrivali nove, uzbudljive i zadivljujuće svetove.

Za Danas, o Vavi Petkoviću i po čemu će ga oni pamtiti, govore književnica i predsednica Srpskog PEN centra Vida Ognjenović, pisac i njegov bliski prijatelj više od pola veka Dragan Velikić, koji će govoriti i na njegovoj sahrani na beogradskom Novom groblju, kritičarka Marija Nenezić, koja je u jednoj anketi predložila da bi Petkovićeva knjiga „Senke na zidu“ trebalo da bude neizostavni deo školske lektire.

– Otišao nam je Radoslav Petković, meni drag i dragocen prijatelj, pisac koji je već prvom knjigom obezbedio mesto među nezaobilaznim klasicima – kaže Vida Ognjenović. – Ta knjiga je došla kao vrhunsko delo darovitog pisca, iz nje se videlo njegovo uverenje da književnost nije prepisivanje života, već odgonetanje i tumačenje. Takođe se videlo da je njegov junak čovek koji sa svojim nedoumicima, nesnalaženjem, radoznalošću, ispituje svet na svoj način.

U njegovom slučaju, kako navodi Ognjenović, to je bilo ispitivanje književnošću.

– Radoslav Petković je pisac koji je veoma darovito kombinovao čoveka igre i čoveka saznanja, njegov je junak neuhvatljiv, nedosegljiv, između stvarnosti i nestvarnosti, između književnosti i života, između proznog i esejističkog. On je pisac koji se nadmoćno kretao u obilju činjenica, podataka, dokaza i kulturnih zanimljivosti. No, nije se dao zavodljivosti i narcisoidnosti poznavaoca. Naprotiv, on je te činjenice, i dokaze, i podatke, i opise događaja, smeštao u nove okolnosti, književne okolnosti, braneći se od svakog pomodnog šarenila i svake jalove proizvoljnosti.

Prema rečima Vide Ognjenović, on je bio pisac bez mane i bez straha od sveta koji ne poznajemo.

– Radoslav Petković je upravo jurio tamo, u taj svet, i svojom prozom, i svojim esejom, i svojim razmišljanjem, i svojim književnim životom. Privatno, pamtiću ga po njegovoj spremnosti da razgovara o najtežim pitanjima potpuno prirodno, s lakoćom poznavaoca, baš kao što je uvek bio spreman da odćuti i prezre sve što treba odćutati i prezreti. Zbogom Radoslave, zbogom dragi Vavo – kaže Vida Ognjenović.

Pisac Dragan Velikić proživeo je više od pola veka u divnom prijateljstvu sa Vavom Petkovićem.

– Bili smo brucoši kada smo se upoznali na Odseku opšte književnosti u Đušinoj ulici, jednog oktobarskog dana 1972. godine. Rekao bih da smo se prepoznali, i ostali bliski narednih pola veka. Ni sa jednim prijateljem nisam delio toliko toga kao sa Vavom. Među nama nije bilo tajni. Njegovim odlaskom moj svet se smanjio za čitavu jednu teritoriju. Nedostajaće mi njegova lucidnost i humor. Bio je ne samo izvrstan pisac, istinski erudita, već i najveći intelektualac svoje generacije. Pisao je i govorio samo o onome što je znao. A znao je mnogo, najviše od svih nas koji smo ga istinski poznavali – kaže Velikić.

Prema rečima kritičarke Marije Nenezić, odlazak Vave Petkovića je veliki gubitak i za srpsku književnost i za kulturu u celini.

– Petković je imao tri neophodne stvari koje jednog pisca čine velikim – erudiciju, intuiciju i talenat. Erudicija koju je pokazao u svojim esejističkim knjigama, intuicija koja je neophodna da bi se pisala fikcionalna književnost, i talenat da spoji erudiciju i intiuciju u svojim delima koja nisu bila nužno esejistička, čine ga velikim, jer bez toga nema velikog pisca – smatra Nenezić.

– Sa pojavom Vave Petkovića srpska književnost je dobila veliki zamah, on je bio pisac sa čijim opusom jedna književnost izlazi izvan okvira isključivo nacionalne književnosti, i ima svaku šansu da dobije veliku recepciju izvan zemlje u kojoj je ona nastala. Mislim da će Vava Petković, njegov opus i njegovo delo koje nije bilo veliko, ali je svakako značajno, ostati sastavni deo istorije srpske književnosti, i da će se zbog toga čitati i u budućim vremenima. On je dao jedno svedočanstvo o čoveku 20. veka, ali je uspeo da spoji iskustvo čoveka 20. veka sa velikim znanjem i velikim civilizacijskim kulturnim nasleđem.

Petković je pisac, navodi Nenezić, prema kojem bi se određevali koje je delo najbolje, koje je najvoljenije.

– Jednostvano – svaki redak koji je napisao zaslužuje punu pažnju, i zaslužuje pravo mesto u istoriji srpske književnosti, ali čini prodor i izvan tih granica nacionalne književnosti. Privatno, čini mi se da je Vava Petković bio vrlo pronicljiv čovek, decentan i izuzetno uljudan, dakle, jedna kulturna ličnost, i po tome ću ga pamtiti. Imao je tu sposbnost ili tu snagu da se sa poštovanjem odnosi prema ljudima sa kojima je dolazio u kontakt – kaže Marija Nenezić.

Mesto u domaćim i inostranim antologijama

Radoslav Vava Petković rođen je 21. jula 1953. u Beogradu, a preminuo je u Novom Sadu, gde je živeo od 2006. godine. Autor je romana, knjiga priča i eseja, a njegove knjige nagrađivane su najuglednijim književnim priznanjima u bivšoj Jugoslaviji i Srbiji.

Objavio je romane „Put u Dvigrad“ (Nagrada „Miloš Crnjanski“ 1979), „Zapisi iz godine jagoda“ (1983), „Senke na zidu“ (1985), „Sudbina i komentari“ (Ninova nagrada 1994. za roman godine), „Savršeno sećanje na smrt“ (2008), „Sudbina i komentari“, dopunjeno izdanje (2022).

Objavio je knjige priča „Izveštaj o kugi“ (1989, „Andrićeva nagrada“) i „Čovek koji je živeo u snovima“ (1998, „Vitalova nagrada“ za knjigu godine); i knjige esejističke proze „Ogled o mački“ (1995), „O Mikelanđelu govoreći“ (2006), „Vizantijski internet“ (2007), „Upotreba vilenjaka (2008) i „Kolumbovo jaje“ (2017).

Priče Radoslava Petkovića nalaze se u više antologija objavljenih u zemlji i inostranstvu, a njegova dela prevođena su na brojne jezike – engleski, francuski, nemački, grčki, mađarski, bugarski, slovenački, slovački, makedonski… Bavio se i prevođenjem sa engleskog jezika, prevodio je prozu
Dž. R. R. Tolkina, Gilberta Kita Čestertona, Roberta Luisa Stivensona i Danijela Defoa, a tokom 1990-tih bio je kolumnista NIN-a, dnevnog lista Demokratija, stalni saradnik Vremena i Evropljanina.

U biografiji Vave Petkovića se beleži i da je od 1983. do 1987. bio glavni urednik časopisa Književna kritika,  da je od 1988. do 1994. radio kao sekretar zadužbine „Ivo Andrić“, a u periodu od 1994. do 2001. godine delovao je u statusu slobodnog umetnika. Od 2001. do 2004. godine bio je generalni direktor Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva u Beogradu, a naredno radno mesto, od februara 2009. pa do odlaska u penziju 2018, imao je u Pokrajinskom sekretarijatu za kulturu AP Vojvodine, gde je bio zamenik sekretara i pomoćnik.