Važniji je društveni angažman tela od njegove virtuoznosti

Festival će trajati do 4. novembra na više lokacija u Beogradu a organizuje ga Stanica – Servisa za savremeni ples. Na Kondenzu će biti izvedeno 11 performansa, a ulaz na sve programe je besplatan.

Marijana Cvetković, menadžerka Kondenza, kaže da ovogodišnji program čine predstave, predavanja, prezentacije i razgovori koji se bave temama važnim za našu kulturnu sredinu, da će se sa beogradskom publikom družiti veliki broj umetnika iz Srbije, Mađarske, Hrvatske, Nemačke, Bugarske, Španije, Makedonije, Slovenije i SAD.

– Umetnici će razgovarati sa publikom tokom i nakon predstava, razmatrajući na koji način polje savremenog plesa može da bude polje društvene interakcije. Fokusi svih programa – plesnih performansa, video-radova, razgovora i prezentacija su uslovi rada u oblasti kulture, pitanje odnosa prema plesu kao nematerijalnom kulturnom nasleđu, queer performans kao legitimni izvođački jezik.

* Recite nam onda nešto više o toj predstavi, zašto ste je izabrali da otvori festival?

– Efemerne konfesije će izvesti beogradski drag kolektiv a pozvali smo ih jer smo želeli da pokažemo da je drag i queer performans relevantan umetnički jezik, naročito kada jasno i direktno, politički osvešćeno govori o temama koje muče čitavo društvo. NJihov kabaretski igrokaz „Songovi o dekadenciji, krizi očinstva i alkoholu“ na duhovit, ali kritički način govori o patrijarhatu i svim njegovim naličjima koji nam otežavaju put osvešćenja i izlaska iz mraka u kome se predugo nalazimo.

* Šta razlikuje savremeni ples od ostalih oblika umetnosti, da li je to smelost ili nešto drugo?

– Savremeni ples je kod nas relativno mlada oblast koja u Srbiji nema nijednu svoju instituciju. To znači da su umetnici od početka bili prinuđeni da se sami snalaze i bore za osnovne uslove za rad i mesto na kulturnoj sceni. Ova vrsta angažmana učinila je ovu scenu sposobnom da prepozna različite pozitivne i negativne poteze u kulturnim politikama i da bude spremna da reaguje. Ono što je posebno važno jeste da je ta scena kritična i u svom umetničkom izrazu i u svom društvenom delovanju – ta dva načina delovanja se, zapravo, stalno prožimaju. To je čini specifičnom u našem, ali i u međunarodnom kontekstu. Naša savremena plesna scena je izuzetno dobro međunarodno povezana, teorijski potkovana i obrazovana, u toku sa novim trendovima te predstavlja sasvim sigurno najprogresivniji deo naše ukupne umetničke scene. Ono što joj stoji na putu jeste potpuna blokada od strane ovdašnjih kulturnih vlasti i raznih komisija koje već godina ne daju ni dinar za nove umetničke produkcije.

* Na koji način savremeni ples utiče na posmatrača, šta je najvažnije?

– Savremeni ples je vrlo raznoliko polje u kome se plesni jezici neprekidno usložnjavaju i nadgrađuju. Ali, ono što smatram najvažnijim i najrelevantnijim segmentom savremenog plesa nije virtuoznost tela i njegova sposobnost artificijelne transformacije, već kapacitet da direktno adresira najvažnija politička i društvena pitanja kroz angažman tela i kroz pokaznu vežbu javnog delovanja. Ples može biti direktno praktikovanje društvene kritike i društvenog angažmana u javnom prostoru, bilo da se bavi pojedinačnim, ličnim temama ili širim društvenim fenomenima.

* Kolika je, prema vašem mišljenju, zastupljenost savremenog plesa i performansa na našoj sceni, da li ste zadovoljni njegovim statusom, postoje li problemi?

– Najveći problem ovdašnje plesne scene jeste nepostojanje prostora za ples – za istraživanje, produkciju, prikazivanje i edukaciju. Bez tog prostora nemoguće je podržavati umetnike sistematično, ali je isto tako nemoguće gajiti i negovati publiku. Stanica se time bavi već godinama i pokušava da ukaže na važnost rešavanja tog problema, ali i da pokaže porazne rezultate ignorisanja ove teme. Nažalost, mi nemamo nikoga ko u strukturama grada Beograda ili Ministarstva kulture ima razvojni odnos prema domaćoj umetničkoj sceni i ko bi razumeo važnost zajedničkog, participativnog i udruženog rada i strateškog promišljanja u kulturi. Jedna od negativnih posledica takvog odnosa kulturne politike prema potencijalu plesne scene koji gradimo već 15 godina jeste odlazak umetnika u inostranstvo i napuštanje ovih prostora upravo zbog loših uslova rada i potpuno ignorisanje od strane kulturne politike.

* Šta će biti u fokusu ovogodišnjeg izdanja Kondenza, možete li nam reći nešto više o nastupima učesnika/ca?

– Ove godine predstavljamo uglavnom mlade umetnike koji dolaze iz različitih sredina i koji nam donose nove sveže poglede na to šta sve ples i koreografija mogu biti i kako se mogu odnositi prema društvenoj realnosti. Na primer, Ida Daniel u predstavi „Neću dugo ostati ovde“ izlaže mnogostruke egzistencije i kompleksnosti tela koje je posmatrano i koje posmatra, dok mlada hrvatska umetnica Zrinka Užbinec, članica izuzetnog kolektiva Bad.Co iz Zagreba, u novom radu „Exploded Goo“ razbija linearnost pokreta i nudi nam iskidanu sliku plesa koju sastavlja pred našim očima. Rita Gobi iz Budimpešte nas u predstavi „Volitant“ uvodi u svet metamorfoze uz zvuke razvijene iz Morzeove azbuke. Kako kontekst koji je definisan kapitalističkim načinom proizvodnje i potrošnje oblikuje plesno telo i koje strategije i modeli ponašanja mu se u tim uslovima nameću, te kako im se odupiremo artikuliše Snježana Premuš iz Slovenije u „Poiesisu sopstva“. U site specific radu Theodora Teichmana, Frosine Dimovske i Dunje Crnjanski „Delo u hodu“ grad predstavlja scenografiju koja onima koji se kroz njega kreću nameće svoj ritam i uslove.

Ovogodišnji Kondenz se normativima i njihovom dekonstrukcijom bavi i u delu programa koji dovodi u pitanje heteronormativnost, kao što je predstava Aleksandra Georgieva i Daria Barreto Damasa „Mesečina“, izuzetna plesna predstava uz muziku iz Diznijevih crtaća.

Posebno skrećemo pažnju na predstavu „Jugoslavija“ njujorške koreografkinje Mariane Valensije koja kroz simboliku Jugoslavije analizira kulturne obrasce koji su je formirali. Kratki plesni film „Pogled“ u režiji Marka Pejovića ukazuje na značaj inkluzivnog rada u umetnosti i promoviše stvaralaštvo osoba sa invaliditetom.

* Kojim temama ćete se baviti na predavanjima?

– Sve teme koje se otvaraju predstavama želeli smo da produbimo upravo programom predavanja i razgovora. Na primer, predstavićemo istraživanje i publikaciju „Kako žive žene umetnice“ koje su u Rijeci uradile umetnice Selma Banich i Nina Gojić, a koje govori o uslovima rada i života žena u umetničkom sistemu u Hrvatskoj koji je vrlo blizak našem. Isto tako, organizovaćemo razgovor o socijalnoj funkciji umetnosti koji će pratiti plesni video-rad Marka Pejovića sa umetnicima sa i bez invaliditeta. Cilj nam je razumemo procese integracije marginalnih grupa i ukažemo na opasnost da se oni mogu integrisati u loš postojeći sistem, te da naglasimo prioritet menjanja sistema. Ovaj razgovor moderiraće profesorka FDU Irena Ristić. Bavićemo se i pitanjem zajedništva i nužnosti zajedničkog delovanja na primerima Rijeke, NJujorka i Beograda. O domaćem primeru govoriće Milica Ivić, koja je i doktorirala na temu zajedničkog na domaćoj plesnoj sceni.

* Rekli ste da ples kod nas nema svoju instituciju. Da li ćete se kroz festival baviti i tim problemima?

– Budući da ples nema kod nas svoju instituciju, on nema ni svoje arhive niti bilo kakvu sistematično zapisivanu i proučavanu istoriju. Zbog toga smatramo da je veoma važno podržati rad na arhiviranju, ali i na muzealizaciji, posebno savremenih umetničkih praksi kod nas. Zato smo ove godine pozvali i kustoskinju Anu Janevski iz Muzeja moderne umetnosti (MoMA) iz NJujorka da nam, kroz dva predavanja, govori o odnosu plesa i muzeja, a na primeru ovog velikog svetskog muzeja i izložbi koje su tamo rađene. Ovo je veoma važna tema za nas i želimo da je uvedemo kao zajedničku temu i prostor za saradnju sa domaćim muzejima. Ana Janevski će jedno od predavanja održati u Salonu Muzeja savremene umetnosti, pa verujemo da će to biti i početak novih zajedničkih projekata u budućnosti.

„Doći će partizani, opet“

– Kondenz ove godine pravi i omaž dvoma važnim umetnicima naše plesne i performans scene. Povodom 35 godina rada Nele Antonović i njenog Mimart teatra producirali smo video-rad sa umetnikom Markom Milićem, a nakon projekcije biće održan razgovor sa Nelom i publikom. A Dušan Murić, jedan od najradikalnijih autora na našoj sceni, slavi 25 godina rada i mi prikazujemo njegov no-budget imaginarijum „Doći će partizani, opet“, ukazala je Marijana Cvetković.