Važno je da film ima nešto da kaže, sjajno i atmosferično

Iako je on zbog premijere „Vampira“ na Raindance Film Festivalu morao da ode nazad u Englesku, publici će se na Paliću pokloniti producent filma Jean Louis-Alexandre i Gorica Regodić, glumica.

Tomović ipak ističe da mu prikazivanje na Dead Lake Horror & Wine festivalu puno znači jer ga, kako kaže, organizuju dobri ljudi i dobro je da tako nešto postoji u Srbiji, da se žanr podržava.

– Festival je kul i njihova selekcija iz celog sveta je uvek veoma zanimljiva. Imaju dobre goste, pa je super da se i naši pokažu – kaže on.

Kako je nastala ideja za film?

– Ja sam odrastao u inostranstvu, ali sam leta provodio baš u tom selu Ruišniku, koje stvarno postoji. Svako leto sam tamo provodio kao dete i uvek sam hteo da radim nešto u Srbiji zato što su me fascinirale te priče i mitologija iz tog kraja, pogotovu iz Medveđe, odatle je i Arnaut Pavle (hajduk za koga se verovalo da je nakon smrti postao vampir), to je jedan od slučajeva iz 18. veka, za koje Zapad ne zna, da su vampiri iz Srbije i da je to jedina srpska reč koja se koristi u inostranstvu. Svi uvek misle samo na Drakulu koji je iz Rumunije kad čuju „vampir“. Znao sam i to čega sve ima u Ruišniku, kuća koja je poslužila za snimanje filma pripada mom dedi koji je umro pre osam godina. Ona je bila prazna do tada, sa grobljem preko puta. Hteo sam da ispričam jednu tamniju bajku i da pokažem misteriozniju stranu Srbije, na koju se do sada nije tako gledalo. Reakcije sa Zapada, iz Španije, Italije, Engleske su baš bile sjajne. NJih je oduševilo da tako nešto vide na ekranu.

Zašto ste odabrali da kroz arthouse horor ispričate priču, a ne neki komercijalniji žanr, koji bi privukao šire mase? Koliko je on na našoj filmskoj sceni nepravedno zapostavljen?

– Ja obožavam evropske filmove, nikad me nisu američki blokbasteri privlačili. I kao glumac sam radio svašta, ali mi je na kraju najvažnije da radim sa dobrim režiserima. Hteo sam da povežem te dve stvari, dobre i inteligentne horor filmove koje obožavam i arthouse cinema. Bilo mi je važno da kreiram „creepy“ atmosferu filmom. Da pokažem neku tamniju bajku… Naravno, sve je to fantazija, ali je i veoma ličan projekat istovremeno, meni blizak. Ima dosta metafore i nosi alegoriju imigrantskog deteta koje se vraća, da bi se našlo u kraju u kome postoje čudni običaji i tradicije. Seljaci su dobri prema njemu i voleli bi da ga imaju u svom krugu. Problem je u tome što u Srbiji, baš u tom delu, nema više puno mladih ljudi koji žive na selu, svi pobegnu za Beograd ili Novi Sad. Na kraju u tim malim selima meštani kao da su mrtvi, samo stariji ljudi ostaju. Retko ko da se rodi u tim selima da želi da ima takav život. To je problem u Srbiji. U filmu tim seljacima treba „fresh blood“.

Učinilo mi se da film ima par omaža kultnim ostvarenjima?

– Moje inspiracije su više iz slikarstva, Edvard Hoper je jedan od mojih najdražih slikara. NJegov rad sa senkom i njegove figure koje imaju tu izolaciju, tu osamljenost. NJegove slike su mi poslužile kao inspiracija za svetlo, senke i atmosferu. To sam hteo da unesem u film. Na primer poza kada vampir ugrize Arnauta, rađena je po slici „Dante and Virgil“. Priče poput Kafkinih su isto bile velika inspiracija, tada se oseća ta klaustrofobija i paranoja lika. Više sam imao to u glavi dok sam pisao, ne druge filmove.

Da li se pored kuće zaista nalazi groblje?

– Da, jeste, moj deda se posvađao sa celim selom pa je napravio kuću pored groblja gde nema nikoga. Snimali smo prošlog septembra, kada je bilo preko trideset stepeni, sa dosta vrućine i sunca, s druge strane u toj kući je uvek mračno, iako je napolju dan, unutra je uvek tamno.

Pored profesionalnih glumaca, odabrali ste ljude iz kraja, naturščike, koliko je to doprinelo atmosferi?

– Hteli smo da podržimo kraj, što više ljudi, da se te pare koje trošimo vraćaju za njih. Imali smo i ispred i iza kamere ljude koji su radili za nas, iz sela i iz Trstenika. Bilo mi je važno da imamo ta lica koja zaista izgledaju kao da su odatle, radi autentičnosti, da ne izgleda veštački. To mi je uvek važno u glumi, u licima… Neki od njih su imali iskustva iz pozorišta u Trsteniku, ali svi su bili sjajni.

Tu su i poznati glumci – Gorica Regodić, Joakim Tasić i, naravno, legendarna Eva Ras. Kako su oni dospeli u film?

– Goricu sam upoznao ovde u Londonu, na festivalu, a za ulogu popa smo imali veliki kasting po Evropi… Ona je pisana za dosta stariju osobu, od šezdeset plus godina. Međutim, Joakim je imao nešto dublje, posebno za svoje godine. Ispostavilo se zanimljivo i za priču da sveštenik bude nov i neiskusan. A Eva, Eva je legenda. Kad sam pisao lik nisam imao nikoga na umu, ne pišem tako. Kada je došao kasting, ona je bila jedina, pošto znam da je hrabra žena, i kao osoba uvek kaže šta misli. Meni je toliko drago što je odmah prihvatila ulogu. Iako ima 81 godinu, ona još uvek ima strast i interesovanje kao da je mlada glumica. Bilo mi je smešno, kad je stigla na set, nije ni pročitala scenario i baš ta prva scena sa krvlju, gde joj liže prste, bio sam nervozan jer nisam znao da li zna šta treba da radi, ali je bila sjajna, nismo mogli da je zaustavimo. Uživala je u tome.

Vi, pored toga što autorski potpisujete film, takođe glumite Arnauta, glavni lik. Kako ste „multitaskovali“ sve, jeste li odmah znali da ćete i sami igrati u filmu?

– Nisam pisao za sebe, ali pošto nismo imali baš neke velike pare, u pitanju je skroman film… Lično sam bio na setovima američkih filmova koji su te pare koje smo mi imali od pretprodukcije, snimanja do postprodukcije, potrošili za jedan ručak. Svi efekti koje smo u filmu imali su bili praktični, meni se tako ne sviđa SGI, i svi ti komercijalni filmovi za mase. To me ne zanima uopšte. Važno mi je da film ima zanimljivu priču, da ima nešto da kaže, sjajno i atmosferično, više nego da bude za široke mase. Takve filmove ni sam ne gledam, pa sam zato hteo da uradim nešto što bih ja gledao.

Postoji dosta simbolike u filmu, dopala mi se i slika jarca…

– Tu sam sliku sam naslikao (smeh). Drugi ljudi vide još nešto više u filmu, nađu sami sebe… To mi je zanimljivo. Na primer, jedan kritičar je primetio da u početku prazan kovčeg i žene koje kukaju oko njega podseća na kolevku u kojoj treba da bude beba, nešto kao „rebirth“… Takođe, tu je folklorna scena, kao dete su me moji terali da igram folklor u Nemačkoj kada sam bio mali. Ja sam to toliko mrzeo. Folklorne grupe uvek izgledaju lepo i fino, mi smo u filmu napravili kontra, stavili smo mračna lica bez osmeha, bleda… Takođe, jedini instrument koji se čuje su gusle. Hteo sam da povežem našu tradiciju i lokaciju i da pokažem specifičnost tog zvuka.

A slika jarca, koja je ideja iza nje?

– Pored slike jarca, krečio sam i zidove (smeh) da bi imali te „Tarkovski boje“, to zeleno i plavo… Zidovi su prvo bili beli, a to ružno izgleda na filmu tako da sam ja stigao ranije i okrečio sve. A sa slikom sam hteo da postignem efekat da nešto stoji iznad glavnog lika, neka opasnost. Međutim, kad se pali svetlo, tu nema ničega.