„Nakon što sam diplomirala glumu, želela sam da ostvarim neki svoj projekat, budući da mi posao, svakako, neće doći sam. Razmišljala sam o tome šta je ostavilo veliki utisak na mene i zaključila da je to upravo lik Ane Frank.
Kako su mi svi govorili da izgledam mlađe nego što jesam, to je bila dodatna motivacija da zaigram devojčicu i dočaram njenu tragičnu sudbinu. Prema karakternim osobinama, razmišljanjima, odnosu sa drugima, veoma sam se poistovećivala sa Anom Frank i mislim da sam joj bila slična u tim godinama“, kaže, između ostalog, u razgovoru za Danas Mina Manojlović Vodušek, glumica čiji će autorski projekat „Ana Frank“ premijerno biti izveden 8. aprila u Pozorištu Carte Blanche u Zemunu.
Ova mlada glumica, koja živi na relaciji Beograd – LJubljana je diplomirala glumu 2010. na Akademiji lepih umetnosti u klasi Svetlane Bojković i Milice Kralj i dosad je igrala u predstavama „Rekvijem – negde između Pariza i Šangaja“ u Beogradskom dramskom pozorištu, „Kakav kupleraj“ u DKCB-u, „Povratak Malog princa“… Publika je mogla da je vidi i u domaćem filmu „Off“ u režiji Predraga Stojića, a mnogo puta je snimala domaće i strane serije, reklame, spotove…
* Kako je „Ana Frank“ monodrama, može li se reći da ovaj žanr više od ostalih zahteva od glumca gotovo simbiotsku vezu s likom i da li možda postoje još neke specifičnosti koje nalaže ovaj dramski oblik?
– Monodrama je najzahtevniji oblik predstave. Bilo da je reč o komediji ili drami. U monodrami ne postoje „olakšavajuće okolnosti“, ne postoji šlagvort. Postoji glumac, scena i publika. Glumčev zadatak je da što uverljivije predstavi izabrani komad i da drži pažnju publike sve vreme. I glumac i reditelj imaju veoma težak zadatak, ali je finalni „proizvod“ kvalitetna predstava u obliku monodrame, naravno, ukoliko publika „odobri“.
* Šta povezuje vaš karakter s ličnošću Ane Frank?
– Veoma smo slične. I ja sam u njenim godinama imala tu drskost, želju da sve bude po mom, znala sam šta ću da budem kad porastem i radila na ostvarenju tog cilja. Kad god bih bila ozbiljna, ukućani bi me smatrali nezrelom i ponekad bi se tome smejali. Takva sam i sada. Neustrašiva i ponekad uplašena.
* Ana Frank je na neki način simbol žrtava Holokausta. Zašto mislite da je važno da se o njenom životu govori o ovom trenutku?
– Važno je da se govori stalno o njenom životu, odnosno, o onome šta je proživela. Ona je samo jedna od milion dece koja su doživela ili i danas prolaze kroz užase rata. NJena je priča zapisana, ali to je, nažalost, priča mnoge dece i mnogih ljudi. Zato mislim da je važno da mladi ljudi čitaju ovu priču kako bi shvatili vrednost samog života i koliko su problemi koji njih more u suštini mali u odnosu na Anin problem.
* Kakve reakcije publike priželjkujete pošto izvedete komad? Koje emocije biste voleli da probudite kod nje, na koja razmišljanja da je podstaknete?
– Volela bih da publika doživi ono što i sama doživljavam tokom izvođenja ovog komada – niz osećanja – sreće u nenormalnim okolnostima, straha, tereta, tuge, potištenosti, užasa… Nedavno sam na generalnoj probi imala u publici jednog fantastičnog reditelja. Čovek je na kraju u suzama rekao da je šokiran, potresen, da ne zna da li da krene ili ostane. To želim da prenesem – emociju, a samim tim da svaki čovek u publici oseti tu strahotu. Ukoliko se to ne desi, smatraću da nisam uspela.
* Diplomirali ste u klasi Svetlane Bojković. Šta je najdragocenije iskustvo ili pouka koju ste od nje dobili kad je reč o glumačkoj profesiji?
– Svetlana je sjajna glumica, vredna i duboko posvećena liku koji igra. Izvanredno je učiti od nje kako se postaje pravi glumac. Prema nama, studentima, umela je da bude stroga, ali i prijatelj. Prenela nam je svoje motivacione poruke pred predstavu „bodro, veselo, umetnički!“ koje nosi sa Akademije.
* Nastupali ste u pozorištu, na filmu, u TV serijama, spotovima i reklamama. Ovde vlada uvreženo mišljenje da glumci degradiraju profesiju ukoliko se pojave u reklami. Međutim, to mogu da budu ozbiljne glumačke minijature. Kakav je vaš stav i kakva iskustva nosite iz takvih angažmana?
– U pravu ste, postoje ti komentari kad se pojavi renomirani glumac u nekoj reklami „Eh, jadan“. Ne mislim da je snimati reklame nešto degradirajuće, jer kada reklama zahteva neki lik, najbolje je da ima glumca. Za mene su to lepa iskustva. Uvek je bila neka fina ekipa, profesionalci… Imala sam prilike da učestvujem i u političkim kampanjama. (Demokratski front Crne Gore, prim A. Ć.)
* Živite na relaciji LJubljana – Beograd. Da li biste uporedili ova dva grada i njihovu kulturnu ponudu?
– LJubljana je mnogo manje tržište od Beograda. Nema mnogo prostora za glumce niti ima toliko angažmana kao u Beogradu. Primera radi, LJubljana ima jednu glumačku Akademiju. Čak mislim da u celoj Sloveniji postoji samo ta jedna dok samo Beogradu postoje tri akademije. Slovenija ima manje glumaca i znatno manje posla.
* Kakav je status kulturnih radnika u Sloveniji u poređenju sa Srbijom?
– Kako je veći standard u Sloveniji, tako su i kulturni radnici plaćeni relativno dobro, a u Srbiji… Zna se kako je – „dođem ti“, „sačekaj do prvog“, „ajde, odglumi ali nemam neki budžet“… Kod nas je, ipak, entuzijazam baviti se umetnošću.
* Koji su vaši naredni projekti?
– Dve predstave o kojima sad pregovaram, a sa „Anom Frank“ planiram gostovanja. Veoma je moguće da ću nastupati u Muzeju Ane Frank u Amsterdamu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
