Važno je ono što ostavite ljudima

On, međutim, osim na otvaranju prve večeri nije viđen tokom trajanja festivala za razliku od Mire, koja je pratila sve filmove, pomno slušala goste na svim konferencijama, dočekala Milenu Dravić i poklonila joj se, pozdravila najlepšim rečima publiku, a u neformalnom razgovoru uz kafu i neizbežnu muštiklu u Maloj gostioni prokomentarisala: „Ja sam se ovde, bogami, odmorila.“ Ta bezbrižna konstatacija nikako ne znači da je napustila stražu i da će joj nešto promaći. U završnici jubilarca Mira Banjac je istakla značaj FEF-a i apelovala na „nadležne i sve misleće i kreativne“ ljude da podrže ovu smotru. Ona je skrenula pažnju da festival nije sam sebi svrha, već da ima zadatak i misiju da oplemenjuje ljude.

– Molim vas da podržite ovaj festival i kulturu, jer je spas čoveka u njegovoj pameti, zdravom razumu i hrabrosti da se izbori za svoj identitet – poručila je Mira Banjac. Dan pre u Maloj gostioni u razgovoru za Danas je sumirala utiske…

– Prvo, do tog jubilarnog FEF-a smo jako teško došli. Pre pet-šest meseci to je bio potpuni mrak i neizvesno da li će festivala uopšte biti. Zahvaljujući delom društvu, sponzorima, gospodinu Zelenoviću i ekipi festivala, došlo se do toga. A i pokazalo se da je FEF veoma bitan, da je selekcija prava i na nivou evropskog filma – konstatovala je.

* Kako je vama lično proteklo vreme ovde?

– Što se mene tiče, ja sam ovde pokušala da izvučem koristi lično za sebe. Znate, kad imate protok značajnog sveta koji stoji iza značajnih projekata, onda na drugačiji način promišljate svoj posao. Prosto vam to bude neka vrsta orijentira, da vidite gde ste. Drugo, mi stalno govorima da hoćemo u Evropu, a Evropa je došla. Ovde postoji takav doživljaj. Oseti se to po gostima koji su ovde, po publici koja je, kako ja uvek kažem, vaspitana, koja dođe da gleda filmove, a ne zato što je to neki interesantan provod. To su ljudi koji su zalegli za filmove, koji ih odgledaju do sitnih sati i po raznim vremenskim prilikama. I, nama je to davalo hrabrosti i snagu da se borimo za festival.

* Kakve utiske nosite iz susreta s kolegama i koleginicama?

– To su sve moji stari drugari i svaki susret ponovo sa njima je još jedna dimenzija prijateljstva. Nekako, svi ostarimo, neke smo druge ličnosti u odnosu na druženja iz mlađih dana, ali je ostao taj živ, jak i dubok odnos prema teatru i prema filmu i to se u našem druženju oseti. Spram toga se ništa nije izgubilo. Veoma volim što je Šerbedžija dobio „Lifku“, a to što je Milena došla na Palić je šlag na tortu. Kako sam i rekla kad sam otvarala njenu izložbu, ona je jedina autentična filmska glumica. U vreme kad je počinjala, mi iz pozorišta nismo mogli ni da pomislimo da ćemo doći do ekrana. Ona se sjajno razvijala i u jednom momentu je shvatila da je i pozorišna glumica, što je mene lično jako obradovalo. Pokazalo se i da je što je starija bolja pozorišna glumica. Karaktere je igrala fenomenalno. To lepo lice, to skupo lice, kako ja kažem, spremnost da se poništi – prava glumica.

* Vi ste takođe izrazito karakterna glumica, inventivni kao komičarka i lepa žena. Ali niste dobijali uloge zavodnica, kao što nije ni Vesna Trivalić, koja je takođe lepa, karakterna glumica i vrsna komičarka. U svetu nije tako. Recimo, Meg Rajan i od nje mnogo veće glumice dobijaju uloge u kojima mogu da budu trapave, komične zavodnice. Slažete li se?

– U pravu ste. To nije slučaj u svetu i oni se tome vrlo iznenađuju i ne mogu da veruju da naša glumica može do te mere da se poništi. Ja sam odigrala veliki broj uloga, dramski velikih. Ali, kad sam završila školu kod velikog pedagoga Jurija Rakitina, koji je ostao još dugo moj mentor, prvu ulogu koju sam posle diplomskog dobila je bila Ulita u „Šumi“ koja ima 90 godina. Ja sam tad imala 21 i pošto je on bio moj mentor pitala sam ga: „Maestro, šta ću da radim?“, na šta je on meni odgovorio: „Ti to nećeš igrati dobro, ali je to potrebno.“ Tako sam se ohrabrila da uđem u taj svet i veoma rano sam igrala i starije žene. Međutim, ono što je za mene bitno u tim karakternim ulogama jeste to što sam igrala žene iz različitih miljea. Recimo, ako vi igrate kod Kusturice ženu koja je Muslimanka, ako igrate kod Živka Nikolića ženu koja je autentična Crnogorka, tu, znate, leže naši glumački zadaci. Vi te karaktere morate čuvati, ne smete ih ismejati ni kad igrate komediju. Vi se morate potruditi da izvučete karakter, pa koliko on donese od humora. E, taj filigranski posao, da prepoznate koliko ne smete – to je tajna.

* Niste mi baš odgovorili slažete li se da naša sredina gura određene glumice u klišee, da su jedne iste glumice komičarke, a druge fatalne zavodnice?

– Dobro, one koje su lepe i mlade i treba da igraju takve uloge. Naravno, pitanje je kako će one preći u karaktere bez obzira na to hoće li on biti dramski ili ne. Tu je pitanje veličine glumca. A znate, lice igra i odigra veliki deo posla dok si mlad.

* Šta se dešava posle?

– Recimo sada. Ja volim svoje lice. Mislim da moje bore dobro rade za mene i ponosna sam na to vreme na mom licu, što sam kopala po njemu dok sam radila. Ali mislim da se to ranije mora shvatiti i da se mora lagano preći na drugo, jer postati karakterni glumac je već teži deo posla od lepe, lake drame ili komedije koja radi sve za tebe. Radi tvoje lice, radi tvoja mladost, radi tvoja lepota, a onda dođe vreme kada ništa od toga za tebe ne radi, kad ti moraš da radiš za ulogu.

* Koje su uloge radile za vas u tom smislu da su vam pomogle u određenim životnim periodima, da ste kroz njih mogli drugačije da sagledate svet oko sebe?

– Mnogo je takvih. Znate, ako ste mudri, onda pokušate da, kad igrate neku ulogu koja razmišlja, to i iskoristite. Sad mogu sebi da kažem da sam možda mogla iz tog ugla da sagledavam život ili obratno – da možda nije trebalo to da uradim… Meni je svaka uloga ostavila neki trag. Kad sam radila Isidoru Sekulić – proživeti ili promisliti, odjedanput sam shvatila da ja mnogo toga ne znam, odjedanput se sretnem s jednom tako mislećom ženom uz koju su mi se, u vezi sa mnogim životnim pitanjima, otvorile oči. Recimo što se tiče smrti. Ja koja sam već tu negde apsolutno nemam strahove i ne razmišljam o tome jer sam kod nje našla jednu rečenicu koja glasi: „Treba biti spreman i sebe polagano čistiti.“ I ja to pokušavam. Da budem spremna kad moja sudbina dođe i da se polako čistim. Da vidim gde sam ja to zakazala ili kao majka, ili kao žena, ili kao privatna ličnost u bilo kom smislu, ili kao umetnik, gde sam se ogrešila, da li sam mogla nešto drugačije, da li sam nekog nekad povredila. To je dobro. To je teško, proći kroz sebe, pomiriti se, ali to treba raditi. U ovom trenutku ja to činim.

* Da li ste bili u iskušenju da vaš dar koristite u svakodnevnom životu?

– Ne, nikad, i na to sam veoma ponosna. Kad siđem sa scene, ja sam jedna obična, jednostavna žena. Nisam imala ni atribute da budem vamp, da imam iza sebe velike avanture. Sada kad sam dobila sve moguće nagrade, kažem da je važno samo ono što je ostalo u ljudima, šta su ljudi prepoznali u vama, šta je to što ste ostavili živim ljudima, mladim generacijama. Desilo mi se u Zagrebu dok sam snimala film, na ulici, iza mene idu neki mladi ljudi i jedan od njih kaže: „Saveta, jel’ znaš gde je Vinča?“ To je tekst iz „Balkanskog špijuna“ i to je bitno, da se ljudi poistovete sa tobom. Vi ste videli da u mom životu nema afera, da mene nema u žutoj štampi, da nemam bazene, da ne idem na daleke destinacije. Živim jedan mali život, ali se trudim da ga osmislim da bude lep jer i mali životi mogu biti lepi.

* Bili ste u Demokratskoj stranci. Zašto više niste i kako ocenjujete aktuelnu vlast?

– Ja sam još uvek ono što jesam – demokrata – bez obzira na to što nisam više ni u jednoj partiji. Znate, shvatila sam nešto u celoj ovoj situaciji u kojoj sam se poprilično razočarala i u svoju stranku, i u ljude s druge strane i tako dalje, da, jednostavno, neću više da se trošim za nešto u čemu ne mogu pomoći. Ovo malo zdravlja želim da sačuvam iako ja stalno razmišljam o životu, koji je tu. A život jeste politika. Mi je živimo hteli to ili ne. Ne možeš mimo toga, ali pokušavam da u svemu tome nađem optimizam i reći ću vam gde sam ga našla – u mladima. Ubeđena sam da samo oni mogu da srede neke stvari. Jer ja više u potrošene ljude, potrošena lica, potrošene politike, retorike koje su odavno poznate ne verujem. Jer sam vremešna žena i saputnik svih mogućih promena i sve je to već meni prepoznatljivo. Jedino verujem da će možda mladi ipak uspeti to negde da kanališu u jedan bogati i pravi život, koji neće biti opterećen samo politikom.

* Osim što su vas u „Lepoti poroka“ ofarbali u crno i poništili vam ženstvenost, koje uspomene nosite u vezi s ovim filmom?

– Najlepše moguće.

* Kako je fenomen nudizma prihvaćen u momentu kad je prvi put prikazan film „Lepota poroka“?

– Ne sjajno.

* Ali nagost u ovom filmu je prikazana veoma nežno i suptilno. Slažete li se?

– A znate li zašto su naga tela prikazana tako? Zato što je reditelj bio esteta, likovnjak. Živko Nikolić je bio neverovatno darovit i tanan reditelj i u svemu je tragao za tim. Naravno, okolina je to veoma teško podnela. Živku Nikoliću su ostali mnogo dužni i srpski i crnogorski narod. Nisu se dobro ponašali prema ovom sjajnom reditelju. Za mene je ostao u najdubljoj uspomeni i dogodilo se da sam prošle godine radila jedan film u Crnoj Gori i to na nekom groblju, na periferiji Nikšića. I tamo, na setu, neko kaže da je tu sahranjen Živko Nikolić. Ja kažem idem da nađem gde je to, a ostali krenu da mi govore kako mi to neće uspeti, da je groblje jako veliko. Celo sam prošpartala, našla to mesto i čini mi se da sam se tad rasteretila. Živko Nikolić, znate, nije dobro završio i to nikako nije zaslužio.

* Ko je odgovoran za to?

– Društvo.

* Poznato je da je Mima Karadžić nudista. Da li je možda kad ste snimali film zavoleo da se nag kupa i sunča? Kakav je bio vaš doživljaj spram tih nagih tela?

– Nije bilo tako. Ni Mira, ni ja, ni Mima nismo smeli da se u tom smislu opustimo. Oko nas su stalno bili nudisti, a mi do grla zabrađeni. Ne smeš ni da izađeš na sunce jer, kako si ušao u kadar, moraš do kraja da izdržiš. Uveče kad se sve smiri i nikog nema, Mira i ja, pošto smo jedna do druge imale bungalove u kojima smo stanovale za vreme snimanja, okupamo se za vreme mraka. Ali sam uživala. I ti mladi Česi su učinili da nemam otpor prema nudizmu. Bila sam blizu njih i verujem da sam tad shvatila lepotu te oslobođenosti.

* Lepo je što podržavate mlade, ali nisam sigurna da se oni kale kao glumci onako kako je vas učio vaš mentor Rakitin – o tome koliko je važna epizoda, da ne moraš napraviti svaki put remek-delo, ali da je bitno igrati radi iskustva. Sada generacije veoma mladih glumaca preko noći zadobiju veliku popularnost. Slažete li se?

– Mladi sada nemaju vremena ni za sebe, nemaju vremena ni da se druže. Oni nemaju vremena ni da vode ljubav. Mi smo ipak radili u jednoj pozitivnoj dokolici. Ja nikada neću da kažem „u moje vreme“. Svako vreme ima svoju estetiku, svoje zahteve i tako treba da bude. Međutim, u svakom vremenu treba razmišljati o stvarima koje će doći i možda nisu naučili kao što nas jesu, a to je – da morate naučiti da radite za druge. Da znate šta je glavna uloga, a da ste vi u osmom planu. Ali ste baš vi potrebni, baš vi sa tim darom, sa tom bojom. Evo, baš sam sad sa Mirom Karanović radila njen poslednji film „Rekvijem za gospođu J“. Ja sam nju opslužila jer je njoj to trebalo. Ja sam se potrudila da ne trčim, da ne gazim tamo gde ne treba, da ne idem ispred nje, ali da budem tu da obavim funkciju koja je njoj kao glavnoj ulozi potrebna.