Važno mi je da ostanem pozorišni glumac

Frana Pereu smo sreli na javnom čitanju knjiga koji tradicionalno organizuje beogradska podružnica Instituta Servantes povodom Svetskog dana knjige jer je bio specijalni gost. Sa sagovornikom pričali smo o muzici, pozorištu, književnosti i popularnosti.

* Mnogo radite u pozorištu, kako vidite teatar danas?

– Dolazim iz pozorišta, pozorišni sam glumac, a onda vam život priredi neka iznenađenja, što može da bude i lepo. Nastojim da obaveze u pozorištu uklopim sa obavezama na filmu i televiziji, ali se trudim da se nikada ne udaljim previše od teatra. Svako malo radim u pozorištu. Do decembra sam glumio u komadu „El ciclista utopico“ koji je napisao španski autor Alberto de Kaso. Pre toga sam glumio u komadu „La Estupidez“ Argentinca Rafaela Špregelburda, koji je veoma poznat van Argentine. NJegova dela se često izvode u Nemačkoj, Francuskoj, a u Španiji, recimo, ne izvodi se gotovo ništa njegovo i naša pozorišna trupa Feelgood Teatro odlučila je da ga postavi. Prošlog decembra sam stao sa pozorištem, jer u idućih godinu i po predstavljam album „Viaja la palabra“. Muziku i pozorište je veoma teško uklopiti.

* Možete li nam nešto o albumu koji upravo predstavljate?

– Na tom albumu sam radio sigurno četiri ili pet godina, pravio pesme. U Španiji će se album pojaviti na jesen. Izvešćemo na koncertu nekoliko pesama sa novog albuma „Viaja la palabra“, ali pesme sa starijih albuma, kao iz iz TV serije „Seranovi“ odakle me ovdašnja publika zna.

* Da li vam je popularnost na televiziji kao glumcu odmogla ili vam je pomogla?

– Televizija je mač sa dve oštrice. S jedne strane je popularnost na televiziji dobra, ali s druge strane i nije, jer je uvreženo mišljenje da televizijski glumci manje vrede, pa onda moraš uvek da se radiš malo više da bi bio podjednako vrednovan. Opet, neću da lažem, sedim ovde i pričam s vama zahvaljujući televizijskoj popularnosti. Televizija mi je pružila tu životnu priliku, mnogo toga sam postigao upravo zbog toga. Teško je meriti i naći ravnotežu u tome, šta mi je TV uzela, a šta dala, mislim da svaku priliku čovek treba da iskoristi najbolje što može i da, što bi se reklo, dobro odigra svoje karte.

* Da li je sveopšta popularnost serija na Netfliksu, HBO-u, ili – u hispanskom svetu – Movi Staru, promenila samu glumu kao takvu?

– Da, mislim da se jezik glume polako menja. Audio-vizuelni jezik se svakako menja, menja se način pričanja priče, narativ je drugačiji. Ranije ste priču pogledali u filmu od sat i po, a sada priču treba ispričati u osam nastavaka. Menja se način na koji se stvari rade. Mnogo je materijala, hiljadu serija, mnogo toga ima da se pogleda, ponuda je ogromna. Menja se način gledanja i to je proces koji se neprestano odvija. To ima svojih pozitivnih strana – stižu novi scenariji, tržište se otvara, ljudi imaju više posla. Pre sam kao španski glumac radio u Španiji, snimao sam serije za španske televizije, a sada mogu da radim na primer u SAD na jednoj američkoj seriji koja će se emitovati u Meksiku. Tržište se širi tako da otvara mnoge mogućnosti glumcima, tehničkom osoblju, rediteljima, što stvara zanimljivo okruženje. Sve to ima i svojih negativnih strana. Film kao medij gubi moć koju je nekada imao i sve se seli na televiziju, pa se i filmski jezik menja.

* Da li se u toj jednačini marketinga i strategija glumac negde izgubio? Nije li postao mašina koja treba nešto da obavi?

– Da, po mom mišljenju glumac je sve to pomalo. Mislim da je glumac jedna karika u lancu. Glumac se u određenom trenutku zarad određenog interesa nalazi na određenom mestu i radi ono što se od njega traži. Navešću jedan očigledan primer. Glumice su, recimo, na ceni dok su mlade, dok ne pređu četrdesetu, posle više nisu. To je najokrutnija strana tržišta. Tržište jeste okrutno, beskrupulozno i nemilosrdno. Zato je meni važno da ostanem pozorišni glumac, jer u pozorištu nisi na takav način izložen tržištu. U pozorištu možeš da se razvijaš i da u njemu nađeš svoje utočište, jer tu mogu da živim i uživam u svojoj profesiji.

* Kako onda vidite budućnost pozorišta koje je već potcenjeno?

– Pozorište je uvek bilo potcenjeno. Dobro, možda nije baš uvek, ali jeste mnogo propatilo. S obzirom da je reč o interpretativnoj umetnosti, u odnosu na film i televiziju uvek je izvlačilo deblji kraj. Ali bez obzira na sve mislim da će preživeti. Jedino je pozorište umetnost koja se događa uživo. Nijedno izvođenje u pozorištu nije isto, ranije pozorišne predstave nisu mogle ni da se snimaju. I sada, kada je to moguće, svejedno je. Činjenica da glumite uživo ne može se uporediti ni sa čim, tu umetnost ne možete da piraterišete ili daunlodujete.

* Budući da smo proslavili dan knjige, šta mislite o ekranizaciji književnih predložaka?

– Volim televizijske adaptacije, naročito ako su dobro urađene. Prošle godine sam glumio u istoimenoj adaptaciji romana „La sonata del silencio“ Palome sanćes Garnika. Ima devet epizoda i zaista je bilo uživanje raditi je. (Cela serija se može videti na sajtu Španske javne televizije www.rtve.es prim. aut.).

Lična karta

Višestruko talentovani španski glumac Fran Perea, kao specijalni gost Instituta Servantes, čitao je odlomak iz hvaljenog komada „Suvenir“ Pabla Dijaza Morilje. Upravo je taj komad Perea postavio na daskama koje život znače u svojoj poznatoj pozorišnoj trupi FeelGood Teatro iz Malage. Domaća publika Pereu najbolje poznaje po ulozi u popularnoj španskoj seriji „Seranovi“, u kojoj je kroz nekoliko godina tumačio glavnu ulogu. Ova serija donela mu je uspehe kako na televiziji, tako i u muzici, a nakon nekoliko snimljenih albuma, pozorišnih komada i filmskih saradnji sa velikanima španske kinematografije poput Antonija Banderasa, Aleksa de la Iglesije i Paule Ortiz, ove godine vraća se muzičkoj karijeri.