Foto: Nenad KovačevićSve što je obeležavalo njegov buran unutrašnji život, inkorporirao je u jednu eksploziju i takve su bile njegove predstave“, rekla je Hana Selimović.
„Priroda zla je uvek banalna i ulična. Zlo nije ideja, ni ideologija, već može da nastane i bez namere da zaista budemo zli, a svođenje ljudi na razne obrasce jeste početak zla“.
„Na Balkanu nisu izgrađena demokratska društva i ne postoje društveni konsenzusi, zbog čega politika diktira kako ćemo da živimo. Onog trenutka kada ljudi osveste svoju snagu i društvo, političari će biti svedeni na to da služe društvu“.
„Imamo takozvanu elitu, intelektualnu i drugu, koja je veći problem od plebsa. Kukavičluk elite je nešto što je najpogubnije za celo društvo. Materijalna kriza i egzistencijalni problemi nisu jedina ograničenja koja nas sprečavaju da se menjamo, već se te kategorije koriste kao floskule kojima se branimo i pravdamo“.
„Dok se nešto ne zakuva do krajnih granica, ljudi se neće pomeriti, jer im je dato dovoljno hleba i igara. Dato im je dovoljno da se ne bune, a ipak je to tako malo da bi mogli bilo šta progresivno da pokrenu“.
„Nije mi jasno zašto ljudi ne doživljavaju rat kao nešto što traje i nakon što se ispali poslednji metak. Imate sliku Srbije kao freske posle rata, a ja pripadam generaciji koja je stasavala u ratnoj ili posleratnoj atmosferi i ne mogu negirati to da je moj identitet i time definisan“.
To je, između ostalog, pre četiri godine u razgovoru za Danas, rekao Igor Vuk Torbica (Drvar,1987 – Rovinj, 2020), reditelj izuzetnog talenta koji je, kroz svoje predstave, a i mimo njih, inteligentno i kompleksno, sa velikim emotivnim nabojem, promišljao svoje vreme i bio strastveni posvećenik pozorištu.
Osetljivost i veliko znanje
Tragično preminulom reditelju sinoć je bilo posvećeno veče na 26. Jugoslovenskom pozorišnom festivalu „Bez prevoda“ u Užicu. Najpre je održana tribina „Poetika Igora Vuka Torbice“, na Maloj sceni NP Užice, a potom je ansambl NP Pirot igrao njegov poslednji autorski projekat „Strah, jedna topla ljudska priča“, inspirisan dramskim tekstovima Franca Ksavera Krece.
Glumica Hana Selimović, koja je bila Igorova partnerka, svedočila je o njihovom poznanstvu i ocenila da „kada se nepravde dugo žive, onda počnu da deluju kao neminovnost, sa kojom se mora izaći na kraj“, ali, dodala je „to uvek nije tako, jer se sa nekim stvarima ne treba, ne mora i ne sme izlaziti na kraj“.
„Gledala sam generalnu probu „Hinkemana“ koja me je do te mere uzbudila da sam, grcajući, otišla iza scene i dugo plakala. Uplašio se da sam pobegla, jer mi se komad nije dopao i da to nisam želela da mu kažam. Ti nesporazumi, primanja i neprimanja komplimenata, govore o velikoj osetljivosti iz koje su proizilazile najlepše stvari. Umeo je da obujmi različite vrste znanja. Njegovo poznavanje likovnog aspekta umetnosti – literature, filozofije, muzike…bilo je ogromno. Sve što je obeležavalo njegov buran unutrašnji život, inkorporirao je u jednu eksploziju i takve su bile njegove predstave“, rekla je Hana Selimović.
Kompleksna ličnost
Alisa Stojanović, profesorka na beogradskom FDU, kazala je da je Igor imao „filmsko oko“, bio popularan tokom studija, te da je njegov uspeh usledio nakon što je hteo da napusti FDU, na kraju druge godine, kada mu je rekla da treba da uradi komediju.
„Nakon toga, pojavio se i napravio „Pokojnika“. Slučajno se desilo da smo ispit izveli u Ateljeu 212. Posle su nas pozvali iz JDP i rešili da zadrže predstavu na repertoaru. Tako je počela njegova slava, na trećoj godini studija, kada je prvi put izašao u javnost. Svoj stil i poetiku je gradio veoma dosledno, od „Pokojnika“ do kasnijih predstava. Zanimalo ga je mešanje žanrova i u svakoj njegovoj predstavi. Zapravo, njegove predstave jako liče na njega. Bio je veoma komplikovana i kompleksna ličnost“, rekla je Alisa Stojanović.
Mia Biondić, glumica iz Zagreba, koja se u razgovor uključila posredstvom video-linka, rekla je da nije bila facinirana Igorom Vukom Trorbicom, jer joj je bio blizak prijatelj, od koga je učila.
Dramaturškinja Katarina Pejović je objasnila da pozorište za Igora nije bilo posao, već da mu je „bilo podjednako važno kao život i da su, zbog toga, ljudi u susretu sa njim znali da osete nelagodu, koja je umela da proizvede otpor ili, kako je on govorio, skrajnutost“.
Empatija i rediteljska inteligencija
Bojan Munjin, pozorišni kritičar iz Zagreba i koselektor užikog festivala, na kome su gostovale Igorove predstave, kazao je da je u njemu otkrio „brilijantnu rediteljsku inteligenciju, što bi u Zagrebu rekli „mogao je da, istovremeno, drži pet loptica u vazduhu“ i to je, kako je naveo, „radio maestralno“.
„Kao novinar, često sam se susretao sa njim. Doživeo sam ga kao vrlo principijelnog čoveka. Nije pravio kompromise. Pamtiću ga po brilijantnom držanju „loptica u vazduhu“, pravljenju čarolija od predstava i kao vrlo empatičnog čoveka“, rekao je Bojan Munjin.
Prof. dr Radivoj Dunulović, scenograf iz Novog Sada, prisetio se prvog susreta sa Igorom na FDU, kada je čuo kako je jedan student pobedio svoje profesore na nekom festivalu i da je o tome brujao ceo Beograd.
„Posle sam gledao njegovu predstavu „Razbijeni krčag“ i nije me ushitila, ali sam jasno video da se radi o čoveku koji ima vrlo izražen odnos prema prostoru. Posle toga, u Užicu, gledao dve predstave – „Hinkemana“ i „Priče iz bečke šume“ i shvatio da je to čovek čije predstave želim da gledam. On je apsolutno vladao scenskim sredstvima“, ocenio je prof. Dinulović.
Aleksandar Radulović, glumac i umetnički direktor NP Pirot, rekao je za Igora da je „reditelj koji je bio i biće veliki“. „Kada igramo komad „Strah, jedna topla ljudska priča“ čujemo ga u sali. Takav je trag ostavio“, dodao je Radulović.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
