Šta je inspirisalo da osnuje izdavačku kuću, moglu li knjige da menjaju svet, i kako ih ona bira za Danas govori vlasnica i urednica izdavačke kuće Štrik Ljubica Pupezin
Zašto izdavačka kuća?
– Prvi put sam pomislila da osnujem izdavačku kuću kad sam čitala Saru Pomeroj, američku spisateljicu koja je, između ostalog, napisala knjige „Spartanke“ i „Boginje, robinje, žene i hetere u klasičnoj antici“. Pročitala sam te knjige na engleskom i oduševila se. Bio je to meni dotad nepoznat ugao sagledavanja uloge žena u antičkoj književnosti, kulturi i društvu uopšte. O tome nije bilo govora ni na fakultetu, a ni na mnogim alternativnim školama. Te knjige su objavljene još sedamdesetih godina XX veka i kako je moguće, pitala sam se, da ih niko nije preveo, a toliko su važne. Osećala sam se zakinutom. OK, odlučila sam, objaviću ih ja. Ispalo je da su upravo jubilarni pedeseti naslov u Štriku „Spartanke“ Sare Pomeroj.
Zašto baš ovakav odabir knjiga?
– To je naš izbor. Knjige koje mi same želimo da čitamo. Prva knjiga koju smo u Štriku objavile bila je knjiga američke književnice Šarlot Perkins Gilman „Njena zemlja“, prva utopija koju je napisala žena. I naš festival, koji se ove godine održava po osmi put, nosi naziv „Njena zemlja“. Ima u tome simbolike, jer pored sveg navedenog, napravila sam izdavačku kuću i zbog toga što i dalje mislim, iako me stvarnost često uznemiri, da knjige mogu da menjaju svet tako što menjaju svest. Uvek sam htela da menjam ono što je loše, smatrala sam, a i dalje smatram da iz knjiga može da se nauči o svetu i sebi, da knjige nisu puka zabava, iako su najzabavnija potreba duha.
Uglavnom biramo autorke. Ima i autora, ali pretežno je to literatura koju pišu žene. Sa ženama je uvek ista stvar: teško se probijaju, čak i kad su sjajne, retko dobijaju nagrade ili adekvatnu kritičku recepciju. Nisu u prvom planu. Uglavnom prevodimo autorke nepoznate srpskoj publici, i nije ih toliko teško naći. Zamislite, pre nas ovde niko nije preveo, recimo, kultnu knjigu Maje Anđelo „Znam zašto ptica u kavezu peva“ iz 1974. To je jedna od prelomnih knjiga i posebno važna za afroameričku zajednicu. Životna priča Maje Anđelo je potpuno fascinantna. Na kraju je od tadašnjeg predsednika Baraka Obame dobila Orden slobode, najveće američko odlikovanje. Meni je neverovatno da njene knjige nikada nisu objavljene u Srbiji, kao ni priče Silvije Plat, kao ni priče Doroti Parker, kao ni kultna dela Magde Sabo, ili Džoan Didion, ili nobelovke Ani Erno. Sada možemo da ih čitamo, zahvaljujući Štriku. Nije bilo teško naći odlične autorke koje ovde nisu bile objavljene.
Kako je biti vlasnica male izdavačke kuće?
– Kao studentkinja sam maštala da me neko plaća da čitam knjige, bio je to za mene posao iz snova. Biti urednica jeste ostvarenje toga sna, ali biti to u svojoj izdavačkoj kući često ume da se pretvori i u košmar, no to nema veze s književnošću već sa srpskom idejom o biznisu. Naravno, imati izdavačku kuću je izlazak iz sigurne kuće ljubavi prema književnosti. Književnost nema cenu, ali knjiga ima, knjigu treba da proizvedete i prodate. To znači da ste izašli na tržište. To je ozbiljna odgovornost u svakom smislu. To je privatni posao sa svim problemima koje nosi sa sobom. Nekad ume da bude deprimirajuć za čoveka, nekad razarajuć, nekad pucate od ponosa. Književnost je, kao što smo već nekoliko puta spomenuli, ljubav, strast, duhovnost i duševnost, srce koje kuca kao da sutra ne postoji, a tržište je karakter, odlučnost, upornost, borbenost, strpljenje. Ali kada mi ponestane municije za tržište, upravo književnost ume da mi pomogne i da me ponovo ojača, tako da sam za sebe izgleda odabrala dobar spoj.
Na sve to, kako je biti žena u biznisu?
– Kao poslovna žena suočavam se sa granicama nenapisanim, ali stamenim. Nazvala bih to ograničenjima ’bratstva’. Muškarci vezani interesima drže se zajedno. Žene su izvan svetskog bratstva koje obrće novac. I u tom poslovnom svetu oseća se rodna tenzija, prikraćenost žena.
Ko su čitaoci vaših izdanja?
– Uglavnom žene, ali to nije slučaj samo sa izdanjima Štrika, žene su generalno brojnije, više čitaju. Ja, međutim, želim da ubedim baš muškarce da čitaju knjige koje su napisale žene. Tako bi imali šansu da mnogo toga njima nepoznatog saznaju i nauče iz ženske literature. Fascinantne su mi reakcije većine muškaraca na literaturu koju pišu žene. Oni to a priori odbijaju, ne interesuje ih i pre no što su pročitali. I gde je tu logika, a ovamo su hiljadama godina pripisivali ženama da su nelogične i nerazumne. Jer, naravno, oni smatraju da samo ono što oni pišu treba da zanima sve, i muškarce i žene, a ono što pišu žene, pa to je neka tetkasta priča koja može da zanima samo žene. Pogledajte samo koliko je u klasičnoj književnosti zastupljena tema majke a koliko tema oca – pa odakle onda da nauče, razumljivo je da je pred njima dug put emancipacije. Međutim, ne treba da posmatrate Štrik kao nišu feminističkog aktivizma, jer on to nije, Štrik je panaktivistički portal koji je i dalje zatvoren u mnogim glavama, portal u bolji svet za sve nas.
Zašto bi ih interesovalo?
– A zašto ne bi?! Volela bih da ljudi shvate da neće razviti svoj puni potencijal ako sami sebe ograniče određenim ulogama koje su društveno nametnute i u kojima se često veoma loše snalaze, što budi potištenost ili agresiju, mislim i na muškarce i na žene. Ne vidim u čemu je problem da muškarci čitaju knjige koje pišu žene. Žene su čitale knjige koje su pisali muškarci čak i kad su videle svu borniranost autora. Školovale su se na tim knjigama. Žene su to prihvatile kao univerzalne vrednosti, koje, dakle, važe za oba pola. Zašto to nije slučaj i sa knjigama koje pišu žene? Jedino što mogu da zaključim jeste da je to zbog toga što žene nisu od velikih tema, dosadne su, histerične, umerenog talenta. Pišu, recimo, o traumama koje su posledica akcije muškog predatora – s muške tačke gledišta, verovatno preuveličano, nezanimljivo, i ne toliko strašno da bi se od toga pravila drama ili suštinsko da bi se od toga pravila književnost. Ali to, naravno, nije tačno, to je prezir, strah, to je komples moći, potcenjivanje čopora. Međutim, neće to tako moći. Veoma mi je stalo do vrednovanja ženske književnosti.
Štrik nas je upoznao sa sjajnim spisateljicama koje pripadaju malim jezičkim zajednicama.
– U tome su nam dosta pomogli projekti „Kreativne Evrope“. Neki izdavači se ne slažu sa uslovima konkursa ali meni su oni OK. Jedan od tih uslova jeste prevođenje sa takozvanih manjih jezika. Smatram da je to sjajno. Kada bismo mi upoznali litvansku literaturu da nema tih projekata, recimo. Pre svega, kod nas nema prevodioca sa litvanskog. Upoznale smo ženu rođenu u Litvaniji, koja je u Viljnusu završila slavistiku, koja već dvadesetak godina živi u Srbiji i veoma dobro govori naš jezik, radili smo sa njom i dobili odlične prevode. „Kreativna Evropa“ je bila glavna podrška da objavimo autorke iz Litvanije, Finske, Češke, Poljske…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
