Večni Jermenin između Genocida i Zemljotresa

Pedeseta samostalna izložba ove beogradske umetnice predstavlja svojevrsnu sinesteziju: čin mešanja i inverzije čulnih utisaka kroz koji likovni medij teži da apsorbuje u sebe i deo zvučanja, ritma i značenja poetskog govora.

Na jednoj strani vidimo triptih koji plamti crvenom, žutom i narandžastom bojom: prizore zalaska i rađanja sunca nad Jermenijom. Na drugoj: tonovi tirkizno zelene, akvamarin i kobaltno plave boje prenose nas u scene bujanja vegetacije u podnožju mitskog Ararata i drugih kavkaskih visova. Priroda je nepresušni izvor motiva naše umetnice; no ovde je ona obogaćena, neprekidno prožeta pismenima, tragovima čovekovog prisustva i kulture, bivstvovanja u svetu.

Od 1995. Anamarija Vartabedijan kretala se u svom stvaralaštvu od paganskog nasleđa Kelta do totemske tradicije severnoameričkih Indijanaca, da bi se ovde na sugestivan način vratila svojim korenima, inspirisana stihovima novije generacije jermenskih pesnika (rođenih nakon 1940), autora koji opstaju između istrajnog evociranja traumatične i bolne istorije vlastitog naroda i promišljanja sadašnjeg trenutka. „Čujem, tutnji:/ kotrlja se sunce kao prazno bure do noći/ kotrlja smejući se, kotrlja očevidno,/ ironično, podrugljivo…“ duhovito personifikujući peva Ovanes Grigorjan. „Neka su to moje ruke oko njegovog vrata/ Čas je vere, po mukama ja se penjem/ Da poljubim sedi vrh Ararata“, sa patosom i hiperbolom zaključuje Babek Simonjan, dok Avag Jepremjan sa stavom mudraca lamentira „Oni su više:/ čovek je više/ od čoveka (…) I oni su samo/ udaljene zvezde, / nedostižne/ među sobom…“ Svaki od ovih stihova nalazi svoj pikturalni i emocionalni eho na slikama Vartabedijanove, jarko bojenim, intenzivno doživljenim pejsažima davne Nojeve luke spasa. No, tu su i drevni jermenski simboli (orao, lav, vuk, pas, šestokraka zvezda, drvo života, rozeta, nar, kao i aravekač, osmokraki simbol večnosti), znamenja koja postojano naseljavaju Anamarijine prizore vezujući ih za „senke zaboravljenih predaka“ (kako glasi naslov remek-dela genijalnog Sergeja Paradžanova, sovjetskog sineaste jermenskog porekla).

Koristeći tehnike suvog pastela i frotaža, umetnica se samo donekle oslanja na svoju raniju estetiku, tragajući ovde za novim uporištima i izvorima inspiracije. Jedno od njih je bez sumnje i tehnika vartagrafije, koju je sa izumilačkom invencijom prvi primenio njen otac Miodrag Vartabedijan Varta (1933-2009), koristeći na svojim slikama i grafikama otiske sa zapadnosrbijanskih krajputaša, ili sa bogumilskih stećaka u Hercegovini. Tako se kroz nova dela naše umetnice nastavlja tragalački impuls njenog oca, ali i prosvetiteljski, bibliofilski duh njenih predaka Vartabeda, jermenskih prvosveštenika i monaha. (U trodimenzionalnim ilustracijama-objektima, nastalim za potrebe opremanja knjiga, taj će duh posebno doći do izražaja.)

„U početku beše Logos (Reč), i Logos beše u Boga i Logos beše Bog“ – ovaj je početak Jevanđelja po Jovanu još uvek jedan od temelja zapadne civilizacije. Hoće li Nojev kovčežić Smisla opstati u potopu virtuelnog besmisla, ostaje nam (možda) i da vidimo; ova je izložba vredan prilog u korist tog opstanka.