Foto: Privatna arhiva

Žunja i ja ušli smo kod Pravnog u 26-cu, druga godina studija, njena prepodnevna predavanja. Autobus dugo stoji na semaforu kod Doma omladine. Ćutimo: Jedan san me je sinoć uznemirio. Ispred mene, niotkuda, pojavila se žena u crnini.

Lica se ne sećam. Nije ništa rekla, nije dala nikakav znak.

Kao što se niotkuda pojavila, tako je počela i da se udaljava, po ubrzanoj vertikalno spirali.

I nestala je u belini kao tačka. Ta tačka mi još stoji u dušniku. Posle večernjih predavanja na Svjetskoj književnosti, u Takovskoj, isti taj dan, odšetao sam do Simine ulice.

Tamo je živela gospođa N. sa mojim najstarijim bratom Vojinom. Uvek sam bio dočekivan s radošću. Večeras, neke neizgovorene reči između njih tupo su se sudarale u sobi: – Svratio sam na kratko, idem u kino.

Spustio sam se do Skender-begove ulice, do samačkog hotela. Sedim na krevetu i zurim u zid.

Iz suha oka otkinula se suza. Gotovo u isto vreme u sobu ulazi čika Spasoje, bratov prijatelj, i on živi u istom hotelu. I veli: Izađi da ti nešto kažem.

Izlazim u hodnik, i prislanjam se uza zid: Ubila se Zorka. Ne znam ko je to rekao, on ili ja.

Jutarnji avion za Titograd. Poslovnica JAT-a na Bulevaru još je u mraku.

Crkva svetog Marka nazire se u mraku. Nas trojica braće ćutimo.
Decembarsko jutro, ulazim u kapelu na groblju u gradu N. Bledilo Zorkinog lica zaslepljuje.

NJene pune usne stisnute u grču. LJuta je, ljutita je otišla sa ovog sveta. U jednoj nozdrvi vidim skorelu nečist.

Pakost, te čiste, lepe i uredne žene.

Ruka je htela da mi krene, ali nije.

Zorka mi nije dala da je poljubim.

I vječno žedan pijem iz sita.

I pesma Mija Raičevića: Svijetlo u sobi br. 4

lijepo je od tebe
što ne veruješ u ono
čega nema
pod nepristojnom zvijezdom
i da život nije
cvjetanje i branje
maslačka
pod čarobnim brijegom
tomasa mana
a kad nam se tijela poklope
ni moj đavo ne zna za mene
jedino njegov rep uvijek
pokazuje tačno vrijeme