Veličanstvena đerdapska mistika

Od vremena Vinčanske kulture, antike i Argonauta koje je inspirisao da traže „zlatno runo“, do Slovena, Avara, Osmanskog carstva, Austrougara i modernog doba predstavlja bogatu inspiraciju. Veličanstven u svojoj mističnosti, Đerdap i danas privlači istraživače, novinare i umetnike.

Veliki broj mitova ovaj kraj duguje pre svega svojoj geografiji, a u njemu još ima starih tradicionalnih pripovedača i mesta u kojima su se zadržali i očuvali stari narodni običaji – rekao je preksinoć na predstavljanju knjige „Legende, mitovi i običaji Đerdapa“ u Narodnoj biblioteci Srbije jedan od njenih autora, etnolog Aleksandar Repedžić.

On je udružio istraživačke i spisateljske snage sa novinarkom Danasa Jelenom Bujdić Krečković, zahvaljujući čemu je nastala ova knjiga u kojoj su sakupljeni običajna tradicija, mitovi, legende i narodna kuhinja ovog kraja čije se stanovništvo već decenijama osipa.

Iako sve malobrojniji, žitelji đerdapskog dela toka Dunava žele da očuvaju narodnu tradiciju svesni da je, kako se čulo na promociji u NBS, nematerijalna kulturna baština njihovo najveće bogatstvo. Jedan od koraka na tom putu je i ova knjiga, čiji je izdavač Muzej u Majdanpeku, a koja treba na neki način i da podrži nominaciju Đerdapskog nacionalnog parka za upis na Uneskovu listu svetske kulturne baštine.

Sa najdužim kanjonom u Evropi i retkim prirodnim fenomenima – geomorfološkim, hidrogeološkim i biološkim, ovaj lokalitet se od 18. maja 2002. nalazi na Tentativnoj listi Uneska kao „kandidat“ za upis.

Centar slovenskih kultura u NBS, osnovan 2018. radi očuvanja i razvoja kulturnih vrednosti i tradicija slovenskih zemalja, bio je pretesan za sve zaljubljenike u Dunav, Đerdap i Istočnu Srbiju, koji su došli na promociju knjige „Legende, mitovi i običaji Đerdapa“.

Oni su od autora knjige i Žakline Nikolić iz Centra za kulturu Kladovo preksinoć, između ostalog, saznali ne samo sadržaj i korene nekih od legendi đerdapskog kraja nego i kako su izgledala njihova terenska istraživanja tokom rada na knjizi, gde su se i kako sačuvali narodni obredi, koliko su im pomogle prekodunavske komšije u Rumuniji, šta je vlaška magija, ko su vampiri – moronji, „Šumska majka“ i „Todorci“ – strašni trački dunavski konjanici koji napadaju ljude po mraku na Todorovu subotu, da u Kladovu živi jedini zmajolovac u Srbiji i da „jedna žena u Donjem Milanovcu ima svog zmaja“, kao i da je u mestu Duboko ove godine preminula poslednja „Rusalka“, a da zbog izgradnje hidroelektrane na srpskoj strani uzvodno više nema jesetre i kavijara…

„Čini se da nema predela i naselja u Srbiji u kojima se, kako se to slikovito kaže, s kolena na koleno, ne prenose predanja iz bliže i dalje prošlosti. Prostor i uslovi života uticali su na duhovni razvoj ljudi đerdapskog područja. Snaga moćnog Dunava, prirodno okruženje, različiti narodi koji su se borili za prevlast u Đerdapu, prožimanje jezika, vera i kultura, razvili su narodne običaje i verovanja, koji se najvećim delom ‘naslanjaju’ na Dunav. Tako su u Đerdapu mitovi, predanja i legende kao deo usmenog folklornog nasleđa, vezanog za pojedina mesta, vodu, prirodu, pretke, sačuvani kod stanovništva u skoro neizmenjenom obliku. U ovom posebnom svetu narodnih predanja o Dunavu, Đerdapu i njihovim mitskim bićima prepliću se rimski, grčki, dakijski, slovenski i vlaški mitovi… Nažalost sve je manje onih koji o njima pričaju, ali i onih koji slušaju. Ne želeći da se tanana veza raskine, kao i da se ne prekine čudesna mreža mitoloških bića, običaji zaborave i da se novim pokolenjima nešto ostavi, pokušali smo da deo ovog nematerijalnog blaga pribeležimo“, poručuju u predgovoru knjige Jelena Bujdić Krečković i Aleksandar Repedžić.