Veličanstvo Petar Kralj, pred kojim se poklonio oskarovac Ronald Harvud: 11 godina od smrti srpskog glumca

Mala budvanska scena nadomak tvrđave Citadele i mora, ograđena niskim mediteranskim kamenom između katedrale Svetog Ivana, crkve Santa Marija in punta i crkve Sveti Nikola, 6. avgusta 2000. bila je mesto kulturnog događaja dostojnog da očara i velike svetske metropole.

Na jednoj strani scene stajao je Ronald Harvud, a na drugoj, uz mikrofon, glumac Petar Kralj govorio je stihove pesme Laze Kostića „Santa Maria della Salute“.

U gledalištu, osvetljenom okruglom mesečinom kao da je neki nebeski praznik, bio je muk, a Perin glas najednom je utišao i taj deo Starog grada, inače krcat i zaglušen od žamora turista.

Sve je zastalo u trenu, kao da je neko zaustavio i velike kazaljke na časovniku katedrale, i više nije bilo nijednog zvuka osim Perinih stihova i povremenog udaranja morskih talasa.

Taj veličanstveni muk trajao je još dvadesetak sekundi i kad je završio pesmu, kao da je ljudima trebalo vremena da se povrate iz tog iznenadnog i neočekivanog zanosa njegovog glasa, a onda je Ronald Harvud prišao Peri, zagrlio ga i – poklonio mu se!

Te avgustovske večeri jedan od najvažnijih i najangažovanijih svetskih pisaca i dramatičara, predsednik Međunarodnog PEN centra u dva mandata, oskarovac za scenario filma „Pijanista“ primao je međunarodnu književnu Nagradu „Stefan Mitrov Ljubiša“, koju dodeljuje festival Grad teatar Budva.

Petar Kralj je bio učesnik ove ceremonije po njegovoj želji – Harvud ga je smatrao najboljim Normanom garderoberom koga je video, a gledao ga je na premijeri svoje kultne drame 1994, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u režiji Dejana Mijača.

I mada se „Garderober“ do danas ubraja među najigranija dela dramske literature, čije su junake igrali i glumački velikani svetskog pozorišta i filma koje je Harvud gledao (imao je običaj da putuje na premijere svojih komada i u najudaljenije zemlje), posle beogradske premijere ipak je Peru smatrao najboljim Normanom u svetu.

Tako se i ceremonijalno veče u Budvi odvijalo u režiji književnog velikana – izrazio je želju da najpre Pera govori odlomke iz ove njegove drame, potom da mu se uruči „LJubiša“, i da se na kraju program završi pesmom „Santa Maria della Salute“.

I to je bio trenutak vredan kulturne istorije…

Divnog i čudesnog kralja našeg glumišta i kralja govorenja poezije nema među nama već deset godina, preminuo je 10. novembra 2011, ali je sećanje na našeg najboljeg Normana, najboljeg Hamleta (na Dubrovačkim ljetnjim igrama 1967, u režiji Denisa Kerija), Vladana Hadžislavkovića u „Kosančićevom vencu“, Milera u komadu „Kod lepog izgleda“, Tolu Manojlovića, Hasana DŽelebdžije u „Dervišu i smrti“, Strindberga u „Noći tribada“, Henrika Hefgena u „Mefistu“, Đorđa Žandara u „Sveti Georgije ubiva aždahu“, Maksima Crnojevića, Ujka Vanju, Daskala u „Kanjošu Macedonoviću“, Helmuta Rodea u „Na čijoj strani“, Seljaka u „Karolini Nojber“…, i dalje jako i potpuno živo.

Peru kao da i danas ponekad nostalgično „srećemo“ po beogradskim ulicama, na potezu od Mileševske ulice, gde je živeo, i Ateljea 212 koji je bio njegova druga kuća i onda kada je napustio stalni angažman i prešao u „slobodnjake“.

Jedinstven je kralj bio Petar Kralj – zbog njegove veličastvene umetnosti se i nebo otvaralo, kao na budvanskoj premijeri „Kanjoša“ 1989, kad mu je „nebeska“ podrška za nestvarnu i nezaboravnu igru Daskala na Malom žalu, na Kraljičinoj plaži u Miločeru, stigla u kiši.

Sa velikom strašću igrao je i svoje filmske i TV uloge (tokom karijere odigrao je više od 250 likova), i bio je jedini glumac koji je dobio i Dobričin prsten za izuzetnu umetnost glume u pozorištu, i nagradu „Pavle Vuisić“ za glumačko majstorstvo na filmu.

A Pera je sebe voleo da definiše kao „usamljenika u javnosti“, kako je objašnjavao to što ne voli da govori za medije, a zapravo se klonio svega što bi moglo da naruši njegovu gospodsku distanacu i skromnost koju imaju samo najveći.

„Mislim da je čoveku potrebno da pronalazi svetlost oko sebe, da prepoznaje stvari koje su radosne. Imam neku vrstu životinjske prirode što, naravno, nema nikakve veze s pameću, a to je da se radujem životu, postojanju, današnjem danu, ljudima koje srećem… U tome nema ni plana, ni pameti, ni mudrosti, prosto je tako. A kad igram, nisam opredeljen ni za jednu stranu ljudsku, ni za srećnike, ni za nesrećnike, i pokušavam da branim i jedne i druge, jer se, na kraju krajeva, sve svodi na isto – bio zao, dobar, srećan, nesrećan, pošten, pokvaren… opet će na istom mestu sve da se završi. Ideš na ‘sud’, moj sveti imenjak ili neko drugi samo ‘razvrstava’ – ti idi levo, ti desno, i svi se, na kraju, ‘tamo’ okupljamo. Nema onog koji je to uspeo da ‘zezne’ i da se ne pojavi“, govorio je Petar Kralj.

Kralj koji nam toliko nedostaje, eto, već 11 godina!