Velika država mora imati pisanu istoriju i uređenu zbirku pesama

Pored njih nalazi se 265 pesama forme „ćoka“, dugih pesama u metričkom obrascu od „5/7/5/7… 5/7/7“ slogova, zatim 62 pesme forme „sedoka“, kružne pesme u obliku „5/7/7//5/7/7“ slogova i dve ostale pesme koje se ne uklapaju u pomenute forme.

U zbirci „Manjošu“ koristi se još jedan termin: povratna pesma, „hanka“. Ona nije posebna pesnička forma, već kratka pesma, dodata dugoj pesmi u funkciji ponavljanja, dopunjavanja ili sažimanja njenog sadržaja. Za ovu knjigu izabrao sam 227 pesama (119 kratkih, 24 duge i četiri kružne) podeljenih u sto odeljaka i napisao komentare za svaki odeljak. U novijim izdanjima zbirke „Manjošu“, posle 1903, pesme su numerisane i držao sam se tog redosleda.

O nazivu „Manjošu“ ima više teorija. Reč „man“ znači „deset hiljada“, odnosno „mnogo“, „jo“ označava „list“, a „šu“ je „zbirka“. Podela nastaje oko tumačenja reči „list“. Jedni smatraju da „list“ ovde znači „reč“, odnosno „pesma“ i, prema tome, „Manjošu“ bi značio „Zbirka mnogih pesama“. Pesma niče iz duše čoveka, kao biljka iz semena, te nisu retki naslovi zbirki pesama koji sadrže u sebi reči „cvet“, „trava“ i „drvo“. Drugi, pak, ukazuju na to da slovo „list“ u delima kineske klasike nema prenosno značenje „reči“ ili „pesme“, već označava „vreme“ ili „vek“, i tvrde da je zbirka blagoslovena naslovom „Manjošu“, u smislu „Zbirka za više vekova“, da bi živela večno. Ako ju je neko blagoslovio, to bi trebalo da bude car, i to objašnjava službeni karakter ove zbirke, iako nema carskog ukaza o tome u istorijskim zapisima iz tog vremena. U naučnim krugovima jača je ova druga teorija, mada se i dalje iznose novi argumenti u korist prve. Čini mi se da se ove dve teorije ne isključuju već dopunjuju jedna drugu i, zato sam ovu svoju knjigu nazvao „Hiljade listova, stotine cvetova“. Ako je zbirka „Manjošu“ ogromno, blagosloveno drvo sa hiljadama listova, ovde izabrane pesme bile bi njegovi najlepši cvetovi.

Japanska antička država razvijala se pod jakim političkim i kulturnim uticajem moćnih dinastija sa kineskog kontinenta. Svest o državnosti jača u krugovima oko „velikih gospodara“ zemlje Jamato sa sedištem u kotlini Nara u zapadnom delu japanskih arhipelaga. Ovi gospodari širili su svoju vladavinu nad drugim delovima zemlje, uveli budizam kao idejnu osnovu za centralističku državu, nastojali da podignu međunarodni položaj zemlje uvođenjem novog naziva zemlje (Japan) i nove titule za svog vladara (car). Poraz njihove vojske u bici sa zajedničkim snagama dinastije Tang i kraljevine Šila na Korejskom poluostrvu, 663. godine, i gubitak tamošnje teritorije i uticaja, samo su učvrstili uverenje o potrebi za reformom i ubrzali proces prelaska iz države plemenskih zajednica u centralistički uređenu državu po uzoru na Kinu, tada najmoćniju državu sveta. Znali su da jedna velika država, na kulturnom planu, mora da ima pisanu istoriju i uređenu zbirku pesama. Napisali su istoriju carske loze na japanskom, „Kođiki“ (712), i službenu istoriju Japana na kineskom jeziku, „Nihonšoki“ (720). Počeli su i pripreme za zbirku pesama.

Zbirka „Manjošu“ nastajala je u fazama i krajem VIII veka dobila je današnji dvadesetotomni oblik. Ne isključuje se ni mogućnost da je i posle toga nastavljeno njeno doterivanje do početka IX veka. Postepenost nastajanja zbirke ogleda se u potpunoj neujednačenosti uređivačkog postupka i organizacije poglavlja između pojedinih tomova. Najnovija pesma za koju se zna godina nastanka je iz 759. To je novogodišnja pesma Otomo no Jakamoćija, koji je, smatra se, dao najveći doprinos konačnom oblikovanju zbirke. Najstarija pesma za koju se pouzdano zna povod za njen nastanak jeste pesma cara Đomeija iz 629. Neki istraživači su skloni mišljenju da je upravo on dao blagoslov za početak rada na sastavljanju zbirke od prvih pedesetak pesama „Manjošua“, koju oni nazivaju „Pra-Manjošu“. Između te dve pesme proteklo je ravno sto trideset godina.

Japanci su, razume se, imali svoju poeziju i pre „Manjošua“. Još u najstarijem sačuvanom delu „Kođiki“ (712), nalazi se sto dvanaest pesama raznih formi. Pre nego što su zapisane u toj istorijsko-mitološkoj knjizi, one su bile usmeno prenošene i izvođene na carskom dvoru prilikom verskih obreda i svečanosti. Neki od junaka iz te knjige, kao što su car Jurjaku i carica Ivanohime, zastupljeni su i u „Manjošuu“, što pokazuje da je dvor počeo da prikuplja, zapisuje i čuva te i slične pesme usmene tradicije pre pojave prvog toma zbirke „Manjošu“. Dvor je, verovatno, s tim ciljem osnovao ured sličan „Nadleštvu za muziku“ iz vremena dinastije Han u Kini. To „Nadleštvo“, između ostalog, imalo je zadatak da prikuplja i narodne pesme da bi car imao uvid u osećanja naroda. Ako je ta pretpostavka tačna, onda to dobro objašnjava zašto su zbirkom „Manjošu“, za razliku od svih sledećih zbirki sastavljenih po carskim nalozima, obuhvaćene pesme najširih slojeva društva, od careva i carica, prinčeva i princeza, plemića najvišeg ranga u prestonici, pa sve do seljaka i mobilisanih vojnika iz udaljenih krajeva. Veliki broj pesama nepoznatih samo to potvrđuje.

Dodir sa superiornom kineskom poezijom budio je svest o japanskoj poeziji, „vaka“, i želju pojedinih pesnika da je unaprede od usmene tradicije u pisanu poeziju. Javljaju se dvorski pesnici. Oni su se postepeno oslobađali kolektivnog, javnog i epskog i unosili lično, intimno i lirsko u svoje pesme. Kao izvor za sastavljanje zbirke „Manjošu“, priređivač navodi, u napomenama uz pojedine pesme, više zbirki pesama kao što su „Kakinomoto no Hitomara“, „Kasa no Kanamure“, „Takahaši no Mušimara“ itd. Pominje se i „Ruiđukarin“, antologija starih pesama, koju je uredio Jamanoue no Okura, kao literatura na koju se oslanjao priređivač u utvrđivanju autora ili godine nastanka pojedinih pesama. Svi su oni vrhunski pesnici, među najboljima ne samo u „Manjošuu“ već i u odnosu na kasnije pesnike.

Sve pesme u zbirci „Manjošu“ u izvornom obliku napisane su kineskim pismom. Pisanje japanskog jezika kineskim pismom nije bilo jednostavno pitanje. Priređivač knjige „Kođiki“, Oo no Jasumaro, o tome piše: „Ako bi se za sve reči primenilo japansko čitanje kineskih znakova, odstupilo bi se od njihovog prvobitnog značenja, a ako bi se kineski znakovi nanizali isključivo kao glasovi, onda bi rečenice bile predugačke. Stoga su ovde, povremeno, u nekim izrazima izmešana japanska i kineska čitanja, dok su neke reči napisane samo prema japanskom čitanju“ („Kođiki, zapisi o drevnim događajima“, preveli sa starojapanskog H. Jamasaki Vukelić, D. Vasić, D. Kličković i D. Glumac, „Rad“ 2008). U zapisivanju pesme Jasumaro se opredelio za „nanizanje kineskih znakova isključivo kao glasova“, dakle za glasovni princip. Ali, taj problem ni posle „Kođikija“ nije rešen. Jasumarovo rešenje za pisanje pesme, iako je bilo racionalno, nije bilo usvojeno kao standard, i pesnici su i dalje tragali za adekvatnim načinom pisanja za svoje pesme. Zbog toga, istraživači, koji su ponovno otkrili vrednost ove zbirke, na prelazu iz XVII u XVIII vek, bavili su se, pre svega, pitanjem čitanja i izgovora, a tek onda tumačenjem pojedinih pesama. Do tog vremena zbirka je više puta prepisivana, nastalo je više varijanti među kojima su postojale ozbiljne razlike u upotrebi kineskih slova, i nije bilo lako presuditi koje je autentično a koje je greškom uneseno. Rasprava traje i danas.

Teškoću za tumačenje, svakako, predstavlja i leksika. Starinske reči bile su nerazumljive već za vreme sastavljanja zbirke „Manjošu“ i zadavale glavobolju njenom priređivaču. Poseban problem su „stalni epiteti“, „makurakotoba“, jedna vrsta retoričkih izraza koji se dodaju određenom pojmu kao njegovo obeležje. Nisu to obični pridevi tipa „riđa“ kosa ili „brzonogi“ Ahil, već su složeni izrazi (apozicija, poređenje, genitiv za svojstvo, odnosna rečenica itd). Najčešće su to petosložni, a retko i četvorosložni stihovi, kao na primer: „ašihiki no“ za reč „jama“ (planina), ili „soramicu“ za mesto „Jamato“. S retkim izuzecima, za njih ne postoji uverljivo etimološko objašnjenje, nije uvek jasno ni na koji način izražavaju osobine dotičnog pojma. Ne zna se tačno šta znači „ašihiki no“ i zašto taj stih uvek ide uz reč „jama“ (planina). Ovaj izraz često se piše kineskim slovima „noga“ i „vući“, što bi značilo da je planina tako visoka te se može preći samo „vukući noge“, ili da planina „vuče“ široko „podnožje“. Međutim, tamo gde se isti stih piše „nanizanjem kineskih znakova isključivo kao glasova“, to nije „noga“ već „trska“, tvrde neki istraživači. Taj stih bi onda značio „obrasla trskom“. Planina u čijem je podnožju trščano polje koje je pogodno da se pretvori u pirinčano polje, zaslužuje da bude hvaljena. Neki pesnici „Manjošua“ su taj stih, očigledno, tumačili na svoj način pri izboru kineskih slova. Ko zna šta je tačno? Stalni epiteti su u davnini, kad ljudi nisu pisali pesme već pevali i igrali uz njih, imali neku magijsku funkciju čije značenje biva vremenom zaboravljeno.

U svakom slučaju, stalni epiteti, „makurakotoba“, predstavljaju nepremostive prepreke za prevodioce tih pesama na strane jezike. U japanskom jeziku, atributi uvek stoje ispred pojma na koji se odnose. Ali, u evropskim jezicima, pa i u srpskom, atributi u obliku odnosne rečenice ili genitiva imenice mogu da stoje samo iza pojma na koji se odnose. Stalni epiteti u tom slučaju gube osnovnu funkciju da prizivaju određeni pojam, najčešće toponim. Trudio sam se da što više stalnih epiteta zadržim u prevodu, čak na štetu lakšeg razumevanja ili lepšeg doživljavanja pesama. Da bismo makar malo saznali kako su drevni Japanci doživljavali svoju poeziju.

Knjige „Kođiki“ i „Manjošu“ su dva kulturno-istorijska spomenika koji se uzdižu na samom izvoru velike reke koja se zove japanska kultura. Ko želi da istražuje obale reke, treba da se upozna s njenim izvorištem. Imao sam sreću da sam, zajedno s mlađim kolegama japonistike sa „Filološkog fakulteta“ u Beogradu, preveo i objavio „Kođiki“. Sada mi se pruža prilika da našoj čitalačkoj publici, makar u izborima, stavim „Manjošu“ na uvid. Za onoga ko se dugi niz godina bavio prevođenjem dela japanske književnosti, ne može biti većeg zadovoljstva.

Izabrane pesme iz zbirke „Manjošu“

Knjiga „Hiljade listova, stotine cvetova“ – prevod sa starojapanskog, izbor, komentari i predgovor Hiroši Jamasaki Vukelić. Izdavač je beogradski „Tanesi“.

CAR JURJAKU

1 Sa korpom, divnom korpom,

sa lopaticom, divnom lopaticom,

bereš ti, devo, bilje po bregu.

Tvoj rod da čujem, kaži i ime.

Ovom zemljom, Jamatom ispod neba,

vladam ja celom uzduž i popreko,

stolujem ja njom skroz-naskroz do kraja.

Meni ćeš stoga da kažeš

i rod i ime svoje.

U prvom tomu zbirke „Manjošu“, pod naslovom „Razne“, sabrane su pesme službenog karaktera, odnosno pesme za koje se smatra da su izvođene na dvoru u službenim prilikama. Navedena duga pesma, „ćoka“, pripisana je caru Jurjakuu iz petog veka. Bio je legendarni car. NJegovo ime se pominje i u službenoj istoriji kineske dinastije Sung kao japanski kralj Silni. U knjizi „Kođiki“ (712), najstarijem sačuvanom delu u japanskoj književnosti, postoji poglavlje posvećeno ovom caru u kome je zapisano čak četrnaest pesama („Kođiki, zapisi o drevnim događajima“, preveli sa starojapanskog H. Jamasaki Vukelić, D. Vasić, D. Kličković i D. Glumac, „Rad“ 2008). Može se, s pravom, pretpostaviti da je odavno postojao, kao usmena tradicija, ciklus epskih pesama čiji je glavni junak bio car Jurjaku, poznat po ljubavnim avanturama. Kao takav junak, car je zaslužio da otvori zbirku „Manjošu“. Pesma govori o berbi prolećnog bilja. U to vreme, to je bila obredna svečanost kojom se slavi početak godine. I u tom smislu, ova pesma je zaslužila da bude prva u ovoj zbirci. Prvi deo podseća na narodne pesme za prosidbu, u kojima momak traži od devojke da se predstavi svojim i očevim imenom. Otkrivanje imena i roda značilo bi njen pristanak. Međutim, u drugom delu, umesto njenog odgovora, car se, kao prosac, predstavlja u punom sjaju, navodeći da je neprikosnoven vladar zemlje Jamato. Zbog toga, neki smatraju da je taj deo dodati kasnije da bi se pesma pripisala legendarnom caru. Završni stihovi u obliku 5/3/7 slogova, a ne uobičajenih 5/7/7, upućuju na starinsko poreklo pesme.

PRINC ŠIKI

51 Dvorskoj devi nekad leprša rukav,

vihor Asuke danas duva uzalud,

daleko od stolice.

Princ Šiki je sedmi sin cara Tenćija. On je ostao živ i nakon što je njegov polubrat, princ Otomo, bio poražen u sukobu oko prestola te izvršio samoubistvo. NJegova majka je, navodno, bila jedna od dvorskih deva u caričinoj službi a dopala je oku carevom. Dvorske deve, „uneme“, bile su kćeri poglavara lokalnih plemena koje su upućene na dvor u znaku pokornosti. Kao dete majke „neuglednog“ porekla princ Šiki je bio pošteđen od dvorskih intriga i posvetio se poeziji. Umro je oko 716, ne dočekavši da njegov sin, princ Širakabe, povrati tron kao car Konin. Navedena pesma je nastala za vladavine carice Đito. Pošto joj je umro sin, princ Kusakabe, sujeverna carica se odlučila da svoj dvor premesti iz Asuke u novu prestonicu Fuđivara. Gradnja je trajala četiri godine. Asuka, gde su nekad lepršavo šetale dvorske deve, „uneme“, obučene u bele haljine s dugim rukavima i crvene suknje, postala je pusta. Za razliku od Hitomarove duge pesme o ruševinama grada Ocu (broj 29), ova kratka pesma, „tanka“, nije namenjena oplakivanju pokojnika. Ona lirski izražava žal za prohujalim vremenima čiji je simbol, za pesnika, bila slika dvorske deve, lik njegove majke, koja. je stajala na vetru. Za tu svrhu je pesnik skovao izraz „vihor Asuke“.

PRINC ARIMA

141 Borove grane na plaži Ivaširo

u čvor povezah: ako mi bude sreća,

video bih na povratku.

142 Kod kuće bih jelo stavio u činiju,

ali na putu kad na travi konačim,

stavljam ga na hrastov list.

U drugom delu drugog toma zbirke „Manjošu“ nalaze se pesme o smrti: samrtničke pesme i tužbalice. Prve od njih su ove koje je, navodno, ispisao princ Arima na svom poslednjem putovanju pre pogubljenja. Princ Arima je bio sin cara Kotokua ali, po carevoj smrti, nije ga on nasledio na prestolu, već carica Saimei po diktatu princa Naka no Oea. Princ Arima se pravio da je poludeo, ali je na prevaru uhapšen za pripremanje pobune i odveden u banju Muro, gde su se u tom momentu nalazili carica i princ Naka no Oe. Na povratku iz banje obešen je na mestu Fuđiširo. Imao je devetnaest godina. Ovaj tragični događaj, posebno bor koji se pominje u prvoj pesmi, dali su inspiraciju mnogima koji su kasnije prolazili kroz Ivaširo da ostave svoje pesme. Izraz „konačiti na travi“ u drugoj pesmi je stalni epitet za „put“.

JAMANOUE OKURA

337 Ja, Okura, sad hoću da se oprostim:

dete mi plače, a i njegova majka

čeka me da se vratim.

Za pesnika Jamanoue no Okuru kaže se često da je jedinstven zato što je prvi i jedini stvarao pesme misaone i moralne sadržine na japanskom jeziku. Bio je upravnik zemlje Ćikuzen (severni deo današnje prefekture Fukuoka), i boravio je u Dazaifuu kad je i Otomo no Tabito. Veoma upućen u kinesku književnost (u svojoj četrdeset trećoj godini, 702. godine, otišao je u Kinu kao član državne delegacije i tamo ostao pet godina) i u japansko pesništvo (autor je sedmotomne antologije starih pesama „Ruiđukarin“), bio je značajan član Tabitovog književnog kruga. Navedena kratka pesma je nastala na jednom banketu kod Tabita. Naizgled, Okura u njoj iznosi svoju privrženost porodici tako neposredno, da iskrenije ne može. Po konfucijanskom učenju, uređena porodica je osnova celog društva. Ali, ako se zna da je pesnik tada imao oko sedamdeset godina i nije mogao da ima malo dete, onda je jasno da je pesma imala humoristički prizvuk i da su je prisutni prihvatili sa oduševljenjem.

JAMABE NO AKAHITO

923 Vladar svih strana, naš Veliki gospodar,

podiže dvorac predivan na Jošinu,

okružen plavim ogradama bregova,

a kroz njih teče bistrica čiste vode.

U proleće rascvetava se cveće,

kad dođe jesen, diže se gusta magla.

Ko ti bregovi sve više i što više,

ko ta bistrica što teče bez prestanka,

svi mi dvorjani na taj velelepni dvor

dolazili bi večno.

POVRATNE PESME

924 U gori Kisa na Jošinu predivnom,

svud iz krošanja jato se ptica čuje,

ah, njihovi glasovi!

925 Kada padne noć tamna ko bobe kleka,

na šibljem obrasloj obali čiste reke,

ćurliču blatarići.

Akahito ima dve duge pesme o boravku cara Šomua u dvorcu na planini Jošino. Prva slavi sam dvorac, dok druga opisuje lov na obližnjem polju. Obe počinju sa ustaljenim stihovima „Vladar svih strana, / naš Veliki gospodar“, a svoju lepotu duguju nizu skladnih distiha u srednjem delu (podsećaju na formu „luši“ u kineskoj poeziji) i završavaju se izrazom slave gospodaru, onako kako se očekuje od dvorskog pesnika. Ovde je navedena prva zbog dve izvanredne povratne pesme, remek-dela Akahitove poezije. One se oslanjaju na sluh i time daju sliku osamljenog pesnika koji osluškuje ptice u polutami ili tami kao da za njega, u tom trenutku, ne postoji sjaj dvorskog života ni dužnost dvorskog pesnika. Pejzaži koji se opisuju, silueta planine Kisa s krošnjama visokih stabala u zoru, i šibljem obrasla obala reke Jošino u noći, dati su bez subjektivnog suda. Povratne pesme, naizgled, nemaju veze s dugom pesmom, ali su ipak povezane distihom koji opisuje planinu i reku iz duge pesme. Jošino (455 m) je planina koja se nalazi južno od prestonica Fuđivara i Nara, od pamtiveka je poznata po prirodnoj lepoti, i carevi su je rado posećivali i u tu svrhu podizali dvorce u njenoj blizini.

CAR ĐOMEI

1511 Kad padne veče, tad u gori Ogura

rikao bi jelen, a večeras ne riče.

Valjda je već zaspao.

Priređivač osmog toma stavio je pesmu cara Đomeija kao prvu u delu „Jesen, razne“. Car Đomei je vladao u periodu od 629. do 641, i smatra se pokroviteljem zbirke „Manjošu“ u prvobitnom obliku koji je sadržao tek pedesetak pesama u prvom tomu. Zato je zbirku „Manjošu“, s razlogom, otvorila njegova duga pesma koja slavi zemlju Jamato (broj 2), zajedno s pesmom legendarnog cara Jurjakua iz petog veka. U ovoj kratkoj pesmi car Đomei predstavlja se kao pesnik koji osluškuje noćnu tamu. Jelen je kod pesnika „Manjošua“ najomiljenija životinja, odmah iza konja, jer su njegovo noćno rikanje tumačili kao ljubavni zov. Međutim, ova pesma je lišena prizvuka ljubavi. Ona je nastala u vezi s obredom umirivanja duše da noću ne odluta u tamu, što objašnjava zašto iz nje izvire meditativna smirenost i zašto je svrstana u „Razne“ sa službenim karakterom. Zanimljivo je da je prva pesma devetog toma gotovo identična ovoj a pripisana je caru Jurjakuu uz napomenu: „U jednoj knjizi kaže da je ova pesma delo cara Đomeija. Pošto nije jasno šta je tačno, ovde ćemo je ponovo objaviti.“ Razlika je samo u glagolu u trećem stihu. Umesto „rikao“, stoji „ležao“. U ovoj knjizi opredelio sam se za verziju cara Đomeija prihvatajući argument da bi izbegavanje ponavljanja glagola „rikati“ u pesmi cara Jurjakua više ličilo na kasniju intervenciju nego stariji oblik.

OTOMO NO TABITO

1639 Pada li pada u pahuljicama sneg,

i pokriva tlo, što mi vraća misao

na prestonicu Nara.

Ova pesma se nalazi u delu „Zima, razne“, pod naslovom „Pesma zapovednika Dazaifua, gospodina Otoma, nastala kad je mislio na prestonicu gledajući sneg jednog zimskog dana“. To znači da je pesma nastala na banketu u rezidenciji zapovednika povodom snega. Tabito je u poznim godinama poslat u Dazaifu, daleko od prestonice, te je u pesmama često pevao o svojoj čežnji za prestonicom i rodnim krajem, jer ga je pritiskao strah da možda za života nema povratka u prestonicu. Plemići i dvorjani koji su otišli u provincije po službenoj dužnosti često su sastavljali pesme u slavu prestonice, nadajući se da će se, pomoću magijske moći poezije, što pre vratiti kući. Ali, kod Tabita je ta nostalgija bila dvostruka: nije samo mislio na prestonicu već i na prohujalo vreme, vreme kad je, kao poglavar moćnog plemena carske garde, imao udeo u vlasti na carskom dvoru. Znao je da tu nema povratka. I u ovoj pesmi, kao i u drugim pesmama nostalgije, Tabito uspešno primenjuje mimetski izraz. Izraz „hodoro hodoro“ za opis snega (preveden kao ponavljanje glagola „pada li pada“) dočarava beskrajno praminjanje snega i beskrajnu tugu koju ono izaziva u pesnikovoj duši.

NEPOZNATI

1981 Dok kukavica preleće uz oštar glas,

kratka majska noć nikako da mi svane

kad ležim sam bez tebe.

Ova pesma je u desetom tomu zbirke „Manjošu“ svrstana u deo „Leto, pozdravne (ljubavne)“, u podgrupu „Uz ptice“. Zadatak pesnika je bio da sastavi pesmu o ljubavi uz pominjanje ptice. Ta ptica je ovde kukavica, na japanskom „hototogisu“ („Cuculus poliocephalus“), koja je poznata po preletu uz oštar, „cepajući“ glas. Ranije je rečeno (broj 1.263) da po tadašnjem običaju kod plemića, muž (momak) posećuje ženu (devojku) u njenoj kući, da bi održao bračnu (ljubavnu) vezu. Još u knjizi „Kođiki“ zapisano je predanje o bogu planine Mimoro koji je noću posećivao devojku, a prestao je da dolazi kad su njeni roditelji primetili da je ona ostala bremenita i otkrili da je on bog planine („Kođiki, zapisi o drevnim događajima“, Isto, str. 156). Postojalo je, dakle, verovanje da je bračna veza sveta i božanska a održiva dok niko ne sazna za nju. U ovoj pesmi, pesnik, ljubavnik ili muž, žali što nije otišao voljenoj i što mu je inače kratka letnja noć beskrajno duga u njenom odsustvu. Da joj je otišao, žalio bi se što mu tako brzo svane. Na osnovu ove pesme, reč „kratka noć“ postala je omiljena pesnička tema za leto, označavajući jutarnju svežinu posle vruće (burne) noći. Na primer, Josa Buson iz 18. veka ima čak tridesetak haikua na ovu temu, uključujući ovaj: „Kratka letnja noć. / Dlačice gusenice / osute rosom“ (Josa Buson, „Cvet divlje ruže“, Isto, str. 50).

OTOMO NO JAKAMOĆI

4516 Početak Nove godine i početak

Novog proleća: ko sneg što danas veje,

neka naslažu sreće!

Otomo no Jakamoći ovom pesmom zatvara svoj pesnički dnevnik, a time i dvadesettomnu zbirku pesama „Manjošu“. Jakamoći je dočekao Novu 759. godinu, po lunarnom kalendaru, na položaju upravnika zemlje Inaba (današnja prefektura Totori), daleko od prestonice i dvora kojim je vladao novi car Đunnin koga je na presto postavilo suparničko pleme Fuđivara. Pesma je nastala na banketu koji je upravnik Jakamoći priredio u sedištu oblasti, na proslavi „Nove godine“ i „Novog proleća“. Tako se „Manjošu“, koji je počeo pesmom cara Jurjakua o proslavi proleća (broj 1), završava pesmom o proslavi proleća. Sneg na „Novoj godini“ smatrao se znakom za dobar rod, i pesnik vešto koristi to verovanje da bi svima okupljenim, pa i sebi, poželeo puno sreće. Pesma se završava snažno, u imperativu, upućenom bogu sreće. Malo je verovatno da Jakamoći posle ove nije napisao nijednu pesmu do svoje smrti 785, na dalekom severu, u zemlji Mićinoku (današnja oblast Tohoku) gde je bio upućen kao zapovednik carske vojske, ali o tome nema pisanih tragova. Jedino je sigurno da se posvetio sređivanju obimne pesničke građe, od prvobitne dvotomne verzije zbirke „Manjošu“, beležaka članova plemena Otomo i njima bliskih (Tabito, Sakanoue no Iracume, Okura i drugi) pa do svog pesničkog dnevnika, i tako dao odlučujući doprinos oblikovanju „Manjošua“ onakvog kakav imamo danas.