Velika kafana

Na trenutak ga izgubi iz vida, oficir skrene gore Tyrševom, do pre nekoliko godina je bila Tyrševa, a sada je to Herrengasse. Devojka u kariranoj suknji, Sonja, zaustavi se na uglu, duboko udahne i gleda za njim.

Čini se da se predomislila, ne može ona to. Ali mora, neka nada joj govori da to mora da učini. Trenutak potom odluči i krene da se penje ulicom.

Uskoro korača skoro uporedo sa njim, pokušava da diše ravnomerno, ne želi da je vidi tako zadihanu, želi da sve izgleda kao da je u šetnji, da možda ide ka parku, ili kao da je krenula u istom pravcu ne bi li obavila nešto. Onda ga naglim koracima prestigne, osvrne se ka njemu kao da ga je upravo primetila, i kaže:

– Gle, ti si, Ludek.

Oficir se okrene ka njoj.

– Ne sećaš me se? – osmehne se devojka u kariranoj suknji, mora da se osmehne.

Muškarac se zaustavi, odmeri je pogledom, čini se kao da je ne prepoznaje.

– Zar me ne prepoznaješ? – upita devojka i čvršće stisne tašnicu uz grudi. – To sam ja, Sonja.

– Šta želite? – upita oficir na nemačkom, neprijatnim, odsečnim glasom i obuhvati je pogledom u kojem ipak ima pomalo radoznalosti, možda mu se ipak čini poznatom.

I Sonja zna nemački, nemački joj nije težak, naučila ga je u gimnaziji, a i inače se u tom gradu sada govori samo nemački, zato je malo zbunjena jer je progovorila na slovenačkom. I to sa vojnikom u nemačkoj uniformi, sa oficirem koga želi da zamoli za nešto.

– Zajedno smo se skijali na Pohorju – brzo progovori Sonja na nemačkom – imali ste plav pulover – počne da mu persira, ali njegov pogled je već takav, njegov glas je već takav da mu ne može reći: ti, Ludek.

– Gospodin je imao plavi pulover – naglo i zadihano nastavi i osmehuje se – onakav sa belom crtom preko… Znali ste mog oca, on se zove Anton, Anton Belak… sigurno se sećate… jednom smo bili zajedno na skijanju, podigli ste me kada sam pala u sneg, sva sam bila mokra… mokar sneg.

Sve to izgovori u jednom dahu i pogleda ga sa očekivanjem.

Oficir kao da se priseća nečeg, začuvši ime devojčinog oca kao da mu nešto sine, ali izgleda da to ne želi da zna, tada su ga zaista zvali Ludek, sada je Ludvig, uvek je bio Ludvig, samo što su ga zvali tom glupavom slovenačkom iskrivljenom verzijom.

Ludvig pogleda na sat.

– Je li nešto nije kako treba sa ocem? – upita direktno, jer sluti da iza tog čaja stoji neki problem o kojem devojka želi da mu govori.

– Ne sa ocem – tiho odgovori Sonja.

– Ako je nešto zvanično, dođite u moju kancelariju – kaže Ludvig, uljudno klimne glavom i ode dalje.

– Samo jedan čaj – vikne, ni ne znajući odakle joj snaga za to poniženje.

– Dobro. Slobodan sam sutra popodne. U pet u Theresienhofu. I nisam nikakav Ludek. Zovem se Ludvig.

Sonja klimne glavom. Zna gde je Theresienhof, do pre nekoliko godina bila je to Velika kafana, a sada tamo sede nemački oficiri, dok devojke kao što je Sonja ne zalaze tamo, ali otići će, mora da ode.

Prevod sa slovenačkog: Ana Ristović

Autor je najznačajniji i najprevođeniji savremeni slovenački romansijer i pripovedač, čiji je novi roman „Kao i ljubav“ nedavno objavljen u izdanju Arhipelaga.

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs