Veliki mudrac prvog reda

Ta istorija je tako mlada, živa, okretna, topla, razigrana, kao da se tek rađa – napisala je pozorišna rediteljka Tatjana Mandić Rigonat u jednom od mnogih svojih predloga da Vlastimiru Vlasti Velisavljeviću bude dodeljena nagrada Dobričin prsten za životno delo.

To priznanje nije dobio za života, ali je prema rečima Rigonat, „njegove rediteljke“ kako ju je zvao, Vlastu mnogo veselilo da mu ona čita taj tekst.

Tanja Rigonat kaže za Danas da ko god je poznavao Vlastu znao je kakvo je dete u njemu živelo.

– Vlasta Velisavljević. Veliki glumac Veliki život – istorija pozorišta, ljubavi i ljudskosti. Dete koje se radovalo glumi, razigrano dete, koje je stvaralo čaroliju kad stupi na scenu, dete koje je pomilovalo blagošću svoje duše svakoga ko je s njim delio pozorišno vreme na sceni i oko nje – navela je juče Tanja Rigonat na svom Fejsbuku nalogu opraštajući se od Vlaste podsećajući koliko joj je značila saradnja sa ovim velikanom naše kulture i umetnosti.

– Imala sam čast da radim sa Vlastom, da budem u njegovoj blizini, da slušam njegove priče i da se topim od miline kad mi kaže: moja rediteljka. Godinama sam pisala predloge da Vlasta dobije nagradu Dobričin prsten za životno delo. Nije je dobio. Čitala sam mu preko telefona šta sam pisala, on se smejao. Vlasta nije glumio glavne uloge, ali svaka njegova uloga bila je glavna – velika – važna, posebna, natopljena suštinom, smislom igre i postojanja u pozorišnoj priči – istakla je Rigonat. Prema njenim rečima, Vlasta je puno radio i malo je reći da su se reditelji otimali da rade s njim.

– Ansambl muške „Gospođe ministarke“ ga je obožavao. Njegov ujka Vasa!… To što ćete čitati da je Vlasta otišao iz našeg sveta skoro pa u 95. godini, neka vas ne zavara – poručila je Rigonat, dodajući da su te godine ovozemaljske i da je Vlasta bio vazda generator mladalačkog duha.

– Vlasta je bio zvezdani maljčik, podrostok u univerzumu umetnosti kojoj je pripadao. Divni Vlasta, nezaboravni Vlasta! Srce bez ogorčenosti, duša koja se nije okamenila u logorima (nemački logor i Goli otok). Vlasta je veliki komičar uz koje pristaju Gogoljeve reči: prava muza komedije je ona ispod čije maske smeha se slivaju suze. U njemu je ta muza komedije živela uz najdublje razumevanje ljudske tragedije, koju je Vlasta video, svedočio ne gubeći poverenje u čudo života – zaključila je Tanja Mandić Rigonat.

Milan Lane Gutović, glumac i dugogodišnji Vlastin prijatelj, kaže za Danas da je Vlasta za njega bio duhovit i prijatan čovek.

– Bio je prijatan i duhovit čovek. Dugo godina smo radili i družili se. Sa njim je nestao deo svetlosti pozornice koja je osvetljavala i vas u publici i nas pored Vlaste – poručio je Milan Gutović.

Pozorišni reditelj Jagoš Marković kaže za Danas da je Vlasta Velisavljević neobjašnjiv, neponovljiv, veličanstven.

– Vlasta nema godine. Vlasta se voli i poštuje i juče i danas i sutra i uvek, jer je Vlasta neobjašnjiv, neponovljiv, veličanstven… i jer je sve malo što bi se reklo, i jer ne staje u reči da se opiše Vlasta. Trebalo ga je znati, raditi s njim, gledati ga… Hvala mu za sve. Mudrac je veliki on i histrion prvog reda… i još nešto veće od toga. Tajna nije odgonetnuta. Divim se njemu i njegovom celom životnom putu. Nema godina u odlascima a nema ih ni u pozorištu. Blago onima koji će sad biti u njegovom društvu – naglašava Marković.

Reditelj Ljubiša Ristić kaže za Danas da je Vlasta Velisavljević za njega uvek predstavljao konstantu.

– Moj život u pozorištu je na neki način vezan za Vlastu. On je uz Nikolu Simića, Branku Petrić, Radu Đuričin praktično jedina konstanta u mom pozorišnom životu. Okolnosti su se menjale ali oni su 50 godina ostali sa mnom, moji prijatelji. Sada više nema Vlaste i Nikole ali moram da čuvam Radu i Branku – kaže Ristić dodajući da je Vlasta za sve njih bio svetla tačka, simbol optimizma i radosti života.

– Deset dana pre nego što je umro išao je da produži vozačku dozvolu, eto, to vam je Vlasta. On je uvek bio za nas neko ko nam je pokazivao da se sa svim može izboriti, da u životu ima svakojakih nevolja, to svi znamo, da ne nabrajam, ali je on uvek išao dalje, prolazio kroz to, nije bio nikakvo zlopamtilo. Bio je vedre prirode, uvek je sve nas ohrabrivao da sve može da se savlada. To je ono po čemu ću ja pamtiti Vlastu – zaključuje Ljubiša Ristić.

Da je Vlasta Velisavljević simbol istorije pozorišta ne ilustruju samo njegove godine nego talenat i strast za glumačkom igrom koji su ga postavili na daske koje život znače još kao dečaka budući da je prvi put zaigrao kao četrnaestogodišnjak 1938. godine u „Rodinom pozorištu“, koje je vodila ćerka Branislava Nušića, Gita Predić Nušić, kasnije osnivačica pozorišta „Boško Buha“.

U „Rodinom pozorištu“, koje je igralo predstave na sceni „Manjež“ Narodnog pozorišta, Vlasta je igrao u Nušićevim jednočinkama za decu.

Dok su pripremali „Put oko sveta“, uoči premijere, Nušić je umro.

Bio je student prve glumačke generacije koju je vodio čuveni Mata Milošević, na tek osnovanoj Akademiji za pozorišnu umetnost.

Od 1961. glumac je Beogradskog dramskog pozorišta, a od 1969. Jugoslovenskog dramskog pozorišta čiji je počasni član ansambla.

S podjednakim uspehom tumačio je uloge u delima domaćih i svetskih klasika, kao i savremenih dramskih autora.

Šekspir, Molijer, Gogolj, Čehov, Ostrovski, Dostojevski, Gorki, Babelj, Bulgakov, Volter, Fejdo, Jonesko, Man, Njegoš, Sterija, Nušić, Mihailović, Selenić, Šepard, Harvud, Krleža, Sartr, Kraus, Kostjenko, Srbljanović… pisci su čijim je likovima udahnuo život. Tanja Mandić Rigonat skreće pažnju „da postoje glumci koji, čim izađu na scenu, promene nešto u vazduhu, zatalasaju prostor, pažnju publike usmere ka sebi, bez obzira gde im je mizanscen, u prvom, drugom ili trećem planu….

– To su glumci koji u sebi nose tajnu igre, igru samu, ono nešto što zanat samo oplemenjuje, ali im to ne daruje. Impuls života, dečije bujnog, specifično scenskog. Vlasta je takav. Minuciozan, predan, u potrazi za likom, zna da se prostori duše i preobražaja ne mere brojem izgovorenih replika, da je na sceni sve bitno, svaki pokret, detalj, izraz lica, pogled. On misao, emociju i telo dovodi do sklada žive igre. Koliko je u tome avangardan, maštovit. Koliko različit od onih kojima je broj replika merna jedinica kojom mere svoje učešće u predstavi. Bez glumaca poput Vlaste nema pozorišta. Jer pozorište ne čine samo glumci koji igraju glavne uloge, pozorišna čuda stvaraju glumci koji znaju koliko je bitno biti deo pozorišne priče koja je šira od pojma glavna uloga, kao i da svaki lik ima svoju sudbinu i razlog scenskog postojanja u večnoj ljudskoj, pozorišnoj drami. I zato svi mi koji smo gledali Vlastu pamtimo i aplauze koje je dobijao na otvorenoj sceni, ponekad i za samo dve-tri izgovorene reči – navela je Tanja Mandić Rigonat u jednom od svojih predloga da se Vlasti Velisavljeviću dodeli nagrada Dobričin prsten za životno delo.

Vedri duh pozorišne scene, najvredniji dramski umetnik, najvoljeniji glumac preminuo je u 95. godini od posledica korona virusa. Hospitalizovan je 18. marta, a, prema navodima medija, dan kasnije prebačen je u KBC „Dragiša Mišović“, nakon što mu se stanje dodatno pogoršalo.

Od dve velike ljubavi – pozorišta i ribolova, odvojila ga je epidemija zbog koje je, kako je govorio, gubio vreme.

Osim što je neumorno igrao u pozorištu, na filmu i televiziji, u desetoj deceniji života naučio je da se služi računarom, Skajpom, koristio mobilni telefon, i nije odustajao od vožnje.

Zbog obnove vozačke dozvole je, kako je objasnila njegova supruga Nada novinarima, poslednjih dana izlazio iz kuće, iako su se godinu dana čuvali zaraze. Velisavljević je u januaru i vakcinisan, a desetak dana pre smrti i revakcinisan kineskom vakcinom.

On je tom prilikom izjavio za medije da je želeo rusku (sputnjik V), ali su mu zbog godina preporučili kinesku.

– Ja sam, znate, navikao na izolacije. Navikao sam na sedenje po zatvorima, pa je ovo za mene kao letovanje u odnosu na ono što sam preživeo kad su me komunisti izolovali – pričao je za Danas prošle godine u periodu vanrednog stanja.

U sličnom duhu opisivao je i početak NATO agresije. – Ja sam spavao, a moja supruga Nada je bila užasnuta, počela je da lepi prozore i u revoltu mi je rekla: „Kako možeš da spavaš kada bombarduju?“ Odgovorio sam joj: „Nado, meni je ovo treće bombardovanje, meni ovo nije ništa“ – govorio je glumac koji je preživeo dva logora i bio klinički mrtav.

Vlasta je zapravo svedok istorije ne samo domaće teatarske scene, nego i rodnog Beograda, voljenog Dorćola, Drugog svetskog rata, Golog otoka u kojem je bio zatočen. Rođen je 28. jula 1926. u Beogradu. Detinjstvo je provodio bos i često gladan na ulicama Dorćola, u vreme teške ekonomske krize tridesetih.

Glumom je počeo da se bavi još u detinjstvu.

„Ja sam od toga živeo još kao dete. Umeo sam da recitujem i pevam. Ovde na Dorćolu postoji obdanište koje su podigle dvorske dame i ono i danas funkcioniše. I jedva sam čekao neki praznik kada one dođu, a ja im recitujem. Zauzvrat dobijem cipele, košulju, pantalone… Tako sam se oblačio i zarađivao i video da je ta gluma nešto dobro“, pričao je u jednom intervjuu.

U Drugom svetskom ratu krao je drva za ogrev i hranu od Nemaca zbog čega su ga uhapsili i poslali u koncentracioni logor Dortmund Herde u Nemačkoj, odakle je uspeo da pobegne 1944. i, preko NDH, dođe do Beograda, u kome je dočekao oslobođenje.

– Spaslo me je to što sam bio mlad i zdrav jer su me, umesto da me pošalju u gasnu komoru, nacisti koristili kao radnu snagu u fabrici granata i oružja u Dortmundu. Jedan od majstora u toj fabrici uzeo me je za svog pomoćnika. Dao mi je nemačku propusnicu, koja mi je, kad sam već pobegao iz logora, pomogla da se preko Minhena najpre dočepam Zagreba, a onda Zemuna i Beograda – ispričao je jednom prilikom Vlasta Velisavljević. Po završetku rata, pokušao je da prebegne u SAD, ali je uhapšen i nakratko bio zatvoren na Adi Ciganliji. Glumački zanat pekao je kod, kako je govorio, „vrhunskog juvelira“ Mate Miloševića, u čijoj je klasi stasala zlatna generacija glumaca – Pepi Laković, Olivera (Marković), Olgica Stanisavljević, Đuza (Stojiljković), Deba (Popović), Mika Vitorović.

Godine 1950. uhapšen je i odveden u zatvor na Banjicu, odakle je prebačen na Goli otok.

Kod njega su, kako je kasnije govorio, pronađene neke ruske knjige, ali svog prijatelja staljinistu Dušana Majcena, pukovnika JNA, nije želeo da izda. Proveo je tri godine u logoru.

– Neću zaboraviti tu čuvenu ćeliju 17a na Banjici iz koje su me poslali na Goli otok. Bio je to najperfidniji mogući zatvor sa svim sredstvima za mučenje ljudi, a jedna od njih je bila i ta ćelija. Mala, uska, ne možeš da se ispraviš. Delio sam je sa ocem Voje Brajovića, Vukotom, koji je bio vojno lice i izjasnio se za Sovjetski Savez – ispričao je glumac svojevremeno.

Dok je on boravio na Golom otoku, na njegovu ženu su vršili pritisak da ga se odrekne. Ona je to i uradila, preudala se i otišla u Ameriku.

Velisavljević po povratku nije mogao da nađe angažman ni u jednom pozorištu u Beogradu. Odlazi u Mostar i postaje član pozorišta čiji je umetnički direktor bio književnik Skender Kulenović.

Kasnije prelazi u Tuzlu, gde je igrao tri sezone da bi se, 1961. godine, vratio u Beograd i pridružio kolegama sa klase u Savremenom pozorištu (danas Beogradskom dramskom).

– Ranjiv sam ja, kako da ne. Sve što sam doživeo prošlo je to kroz mene i ostavilo traga. Ali, hvala Bogu, u dušu me nije dirnulo i nežnost je nešto što je ostalo sa mnom – govorio je uvek nasmejani Vlasta, koji je od 1969. i predstave „Kad su cvetale tikve“ vezan za Jugoslovenskog dramsko pozorište. Kultna „Buba u uhu“ imala je više od 1.600 izvođenja tokom četiri decenija postojanja, a novinarima je često govorio i o svojim cipelama koje su preživele sve te predstave. Bio je omiljen među kolegama i sarađivao sa najznačajnijim pozorišnim rediteljima. Poslednju premijeru imao je 2016. godine u Šekspirovom „Hamletu“, koji je režirao Aleksandar Popovski a poslednji put je stao na scenu 12. februara 2020. godine kada je odigrao Molijerovog „Uobraženog bolesnika“ u režiji Jagoša Markovića. U JDP-u je ostao do penzije 1993. godine, a kasnije bio i počasni član ovog teatra.

Verovatno rekorder po broju odigranih uloga u pozorištu, na filmu i televiziji, budući da iza sebe ima više od 360 rola, u svojoj raskošnoj galeriji likova izbegao je glumački kalup koji bi ga karakterisao.

Na filmu se prvi put pojavio 1959. godine u ostvarenju „Noći i jutra“, a ostaće upamćene i njegove uloge u ostvarenjima – „Put oko sveta“, „Devojka sa Kosmaja“, „Kupi mi Eliota“, „Mala noćna muzika“, „Lavirint“, „San zimske noći“, „Ivkova slava“, „Kako su me ukrali Nemci“, „Kad svane dan“, „Mamaroš“, „Žaba“, „Taxi Blues“… Poslednji film u kome je igrao – „Pored tebe“, u fazi je postprodukcije.

Na televiziji je glumio u serijama „Na slovo na slovo“, „Više od igre“, „Bolji život“, „Naša mala redakcija“, „Lift“, „Montevideo, Bog te video“, „Vojna akademija“, „Zvezdara“, „Ulica lipa“, „Sumnjiva lica“, „Otvorena vrata“, „Santa Maria della Salute“, „Švindleri“, kao i u aktuelnoj „Aleksandar od Jugoslavije“.

Govorio je da najviše voli da igra u komedijama, jer mu je ceo život bio dovoljno dramatičan.

– Svi mi težimo svojoj suprotnosti. Ja baš volim komediju. Volim da se radujem. Malo sam se radovao kroz život. Trpeo sam. Ali dočekao sam i da se radujem u pozorištu. Lepo je. U svakoj drami ima malo komedije. I kod Šekspira i kod Čehova… kod svih velikih autora mora biti trenutka za olakšanje – pričao je jednom prilikom za Danas. Za naš list je govorio i da ga gluma uz druženje s prijateljima čini vitalnim, te da ne odustaje od svog poziva jer je „navikao da rinta“.

– Taman posla da odustanem od glume. To je moj život. Pre bih se ubio nego odustao od glume. Niko od mojih kolega nikad ne bi odustao od svog poziva. Zato glumci mnogo i trpe – zaključio je Velisavljević.

Dobitnik je brojnih priznanja među kojima i Nušićeve nagrade za životno delo na Nušićevim danima u Smederevu, Specijalne nagrade „Ardalion“ Jugoslovenskog pozorišnog festivala u Užicu, Zlatnog ćurana za životno delo na Danima komedije u Jagodini, priznanja „Milorad Mandić Manda“ Niških filmskih susreta, te Sretenjskog ordena za zasluge koji se dodeljuje povodom Dana državnosti Republike Srbije (2017). Tri puta se ženio a sa poslednjom suprugom Nadom proveo je više od tri decenije u braku. Sa prvom suprugom Žanom ima ćerku Dubravku, koja živi u Americi, i unuke Čizu i Merijam.

Najverniji zvezdaš

Od Vlaste Velisavljevića juče se oprostila i njegova Crvena zvezda. I fudbalski i košarkaški klub istakli su da će veliki glumac ostati upamćen po svojim kultnim ulogama, ali i po velikoj ljubavi prema omiljenom klubu.

„Legenda srpskog glumišta i jedan od najvernijih zvezdaša Vlasta Velisavljević, preminuo je 95. godini života od posledica korona virusa. Neka ti je, čika Vlasto, večna slava i hvala! Tvoja KK Crvena zvezda“, napisali su iz košarkaškog kluba, čije je utakmice Velisavljević redovno posećivao, a pre dve godine igračima je čak uručio i pehar i medelje kada su osvojili Superligu Srbije. Utakmice je gledao sa tribina, iako su mu nudili sedišta pored terena, jer mu se više dopadala buka. Svoj tim bodrio je i u fudbalu i to od njegovog osnivanja, a kako je govorio učestvovao je i u izgradnji stadiona.