Veliki, nek ti je laka zemlja i beskrajno nebo umetničko: Komemoracija reditelju Miloradu Milinkoviću Debelom (1965 – 2025)

Milinković je iznenada preminuo 6. januara u porti crkve u Jabukovcu, njegovoj komemoraciji, organizovanoj danas u mts Dvorani, pored članova njegove porodice prisustvovale su brojne kolege, saradnici i poštovaci – reditelji Darko Bajić, Predrag Gaga Antonijević, Mladen Đorđević, Dušan Milić…, glumci Nele Karajlić, Miloš Timotjević, Milica Mihajlović, Isidora Minić, Tamara Krcunović, Miloš Vlalukin, Petar Strugar…, producent Miroslav Miša Mogrović, Radoslav Rale Zelenović, pisac Muharem Bazdulj…, a u prvom redu sedeo je i predsednik Aleksandar Vučić.

Na filmska ostvarenja koja su ostala iza Milinkovića, uz brojne inserte sa snimanja, premijera, nastupa na festivalima…, najpre je podsetio reditelj Dragan Marinković, predsednik Udruženja filmskih umetnika Srbije. Već svojim diplomskim filmom „Satan Panonski“ 1991, kako je napomenuo Marinković, postigao je veliki uspeh u nekadašnoj Jugoslaviji, i bio je pozvan na Barselonski bijenale kao jedini reditelj sa ovog prostora, ali nije otišao. Marinković je podsetio i na njegova ostvarenja „Mrtav ladan“, „Potera za sreć(k)om“, „Čitulja za Eskobara“, „Peti lepotir“ koji je prvi srpski film snimljen u 3D tehnologiji, „Što se bore misli moje“, koji je 2023. bio srpski kandidat za Oskara.

– On je bio čovek koji je, kad počenete da pričate, znao kraj priče. Nisu vam bili potrebni dugački dijalozi i monolozi da bi došli do zaključka – rekao je Marinković, koji je u ime UFUS, čiji je član Milinković bio dvadeset godina, izrazio i saučešće njegovoj porodici.

Vrlo emotivnim rečima od Milinkovića se oprostio producent Miroslav Miša Mogorović, jedan od retkih, kako je napomenuo, koji ga nije zvao Debeli, nego nadimkom koji mu je sam nadenuo – Mili.

– Milja sam upoznao na svom prvom filmu „Potera za Sreć(k)om“, sada već davne 2005. godine. Kažu mudri ljudi Nomen est Omen.
Spletom nekih čudnih, da ne kažem filmskih okolnosti, u njegov život je kasnije ušla televizijska Potera. Profesionalni putevi su nam se susretali na „Patuljcima sa naslovnih strana“, pa smo ponovo sarađivali i na „Što se bore misli moje“. I postali smo baš dobri drugari uz put, na starinski način. Drugari koji mogu da piju i pričaju satima, ili ćute i samo piju kao Finci u sauni. I da se voze skupa stotinama kilometara, i da opet ne završe započete priče – ispričao je Mogofović.

– I eto, u postprodukciji za naš novi film „Sedef Magla“ smislio si da izrežiraš još jednu dobru foru – sopstvenu smrt. Kao u „Avanturama Toma Sojera“, sve se nadam da čekaš negde da se okupimo svi…I čekamo da kažeš – Stop. Ok, dobro je, to je to. Kupljeno. Ti si, na sebi svojstven način, režiser i sopstvene smrti.

Za razliku od mnogih svojih kolega, napomenuo je Mogorović, koji se bore da budu prepoznati u nemirnim vodama takozvanog umetničkog, arthouse filma, Milinković je bio jedan od retkih iskusnih profesionalaca u svetu šou biznisa – i na filmu, i na TV-u, i u muzici. A šou biznis privlači mnoge kritičare.

– Kao i u sportu, koji si onako uzgred takođe uspešno komentarisao na televiziji petnaestak godina, svako je selektor reprezentacije. I tako si se svakakvih kritika svojih filmova i serija naslušao, i podnosio ih sa nonšalancijom šoumena. Uz put si postao najplodniji autor svoje generacije. Snimio si više filmova i serija nego što će snimiti zbirno neke od klasa i pre i posle tebe. Imao si više dana iza kamere nego što većina kolega ima strana snimljenih scenarija. Isporučivao si tražene scenarije, sinopsise, tritmente, storilajne, loglajne, taglajne i druge stare srpske reči brzinom i efikasnošću neprimerenom uspehu koji si postigao. Stajao si čvrsto na zemlji i radio posao režisera lakoćom jednog vrhunskog zanatlije. A umetnost, pogotovo sedma, je samo najviši stepen zanata.

Kako je istakao Mogorović, Milinković je postao najprepoznatljiviji reditelj u našoj zemlji, čak su mu i glumci pomalo zavideli.

– Mi koji smo imali zadovoljstvo da putujemo sa tobom osećali smo ponos zbog ležernosti sa kojom si nosio tu slavu u susretima sa publikom – „običnim“ svetom. Neću reći breme slave, tu lažnu novinarsku floskulu pošto bi je ti ismejao na alanfordovski način da je breme nešto što se vezuje za siromaštvo a ne za slavu. I boemština. O moj dragi Mili. Kakva barokna opijanja smo imali. Kakva gomila anegdota, muzike, filma, sporta, politike, trućanja… I dekadentna prejedanja. Zato sam i imao nadimak za tebe Mili – nije red da debeli kaže debelom Debeli, to je uvod u komediju zamene karaktera. A to je ipak tvoj teren.

Za kraj priče o divnom prijateljstvu, Mogorović je ostavio da kaže da će izaći njihov novi film „Sedef magla“, i da će po njegovim scenarijima snimiti i „Francusku lađu“, veliki epski film koji je Milinković hteo da radi.

– Ti to zasluzuješ. Da je smrt izgovor da se posao prekine, onda ne bi ni bilo šoubiznisa. Ovde sam ja producent na kome je da ti kaže tu jedinu veliku istinu našeg posla. Show must go on. Živećeš kroz svoje filmove – rekao je Mogorović.

O prijateljstvu i druženju sa Debelim govorili su novinar i scenarista Dragoljub Stojković, koji je pričao anegdote iz njihovih potraga za kafanama koje imaju najbolje pivo, i glumac Miloš Timotjević.

Podsećajući na film „Što se bore misli moje“, seriju Sumpor“ i na saradnju s njim, Timotjević je istakao da je Debeli u stvari bio Veliki:
– Veliki stvaralac, veliki prijatelj, veliki čovek – rekao je Timotijević.

Vrlo emotivno i duhovito od Milinkovića se oprostio Nele Karajlić:

– Svašta sam od tebe mogao očekivati, ali niam ni sanjao da ćeš me dovesti u situaciju da ti se na ovaj način obraćam – ti gore, a ja ovde. Doduše, za utehu je da smo se, poslije svih ovih godina, našli u našoj bogomolji, u Bioskopu. A kad smo se upoznali, onomad, u zemlji koje više nema, shvatili smo da naše police krase iste knjige, , da naše gramofone jašu iste ploče, a da naši biokospo prikazuju iste filmove. A bio je to čitav svijet, toliko širok i toliko bogat d je bilo logično da postaneš tragač u Poteri.

Kako je objasnio Karajlić, njih je u stvari spojila komedija.

– Smehom smo opisivali svijet oko sebe. I ti i ja smo znali koliko je tačna ona izreka da se ljudi bez smisla za humor nemaju čega plašiti. Najgore im se već dogodilo…Pripadali smo generaciji koija je sanjala iste snove, snove sa utopijom… Nažalost, taj svijet je postojao samo u tvojoj gajbi, na korak od Knez MIhailove ulice. Ona je bila utočište, sigutna kuća za jugoslovenske rokere, a osmijeh je u njoj bio jedini način komunikacije…

Prema Karajlićevom rečima, kad god je radio sa Milinkovićem, osećao je onu vrstu sigurnosti koju osećaju putnici na mirnom letu boinga 737, bilo je tu puno smeha i radosti, kao da film nije zidanje Skadra, već dečja igra.

– Otišao si iznenada, bez najave. Kao u nekom od tvojih filmova. kao… ko nas jebe…Ali, otišao si sa svetog mjesta, iz crkve, u svetom trenutku, na Božić, istog dana kada je otišao i Nikola Tesla, tako da su sve maske pale. Nemaš više šta da skrivaš, sad znamo. Božji si čovek. Imaš, očigledno, protekciju gore, pa eto… Ako ti nije teško, reci koju lijepu riječ o nama, sanjarima, da nas malo pripaze. Nek ti je laka zemlja i beskrajno nebo umjetničko, dragi moj Debeli – rekao je Nele Karajlić.

Na kraju, dirljivim pismom svom tati, od Milinkovića se oprostila njegova ćerka Divna.

– I dalje ne verujem šta ti se dogodilo. U „Slagalici“ si uvek znao broj i jako si bio pametan. Više neće biti rečenice: EE, idem kod tate, ili, E, tata gde si, ili, Jedva čekam da te vidim tata. Nedostaješ mi. Kako ću ja bez tebe? Nećeš me nikada više zagrliti, poljubiti ili pevati pesmu. Rekla bih ti više uživo, ali ne mogu… A radiću sve kao ti – slušaću rok, neću jesti beli luk, ići ću u matematičku gimnaziju, studiraću režiju,  režiraću.

I pisaću ti ja još, ne brini se. Sada bih rekla vidimo se, tata, ali ne mogu, i mnogo sam tužna. Otišao si na veliki dan, ali zašto baš ti, to se pitam. Nisam htela da te izgubim. Sećaš li se kada sam govorila „trebaš“, a ti me uvek ispravljao u „treba“. Makar želim da mi to nešto ponovo kažeš u lice, ali ne možeš… Makar da si vaskrsnuo, ali nisi, nažalost – napisala je Divna.

Vučić: Hvala za sve pobede koje smo zajednički ostvarili

Milorad Milinković je svojim darom ostavio trag u našoj kulturi, i naravno da se na neki način, u civilizovanim zemljama podrazumeva da komemoraciji takvih umetnika prisustvuju i predstavnici državne uprave. Prethodnih godina, nažalost, preminuli su brojni velikani naše umetnosti, a njihovim komemoracijama ili sahranama nisu prisustvovali ni ministri kulture koji su se smenjivali u protekloj deceniji, pa ni predstavnici Ministarstva kulture.

Vučić je danas pokazao lep gest svojim dolaskom na komemoraciju Milinkoviću, ali je ipak „zanimljivo“ pitanje zašto izraz poštovanja, u ime zemlje čiji je predsednik, nikada nije pokazao prema umetničkim velikanima koji nisu njegovi fanovi i zagovornici njegove politike, a iza sebe su svom narodu ostavili kulturnu baštinu. Ovako, nažalost izgleda, čak i u smrti, da je Vučić predsednik samo onima koji mu daju javnu podršku, dok oni drugi za njega ne postoje: i kad odlaze ignorisani su kao da svojim stvaralaštvom nisu zadužili zemlju Srbiju.

O tome najbolje svedoči i čitulja koju je Miloradu Milinkoviću, koji je inače režirao i njegove promotivne spotove, u listu Politika dao Aleksandar Vučić:

„Hvala ti za tvoje znanje, dobru energiju i hvala za sve pobede koje smo zajednički ostvarili. Tvoj doprinos svakoj od tih pobeda bio je nemerljiv. Nikada te neću zaboraviti. Aleksandar Vučić“.