Veliki pisac velikog gesta, jedini koji je kao i Kiš vratio Ninovu nagradu: Milisav Savić novi laureat prestižne književne nagrade „Podrum Radovanović“ za životno delo

Odluku da sedmi laureat ove prestižne nagrade bude jedan od najvažnijih pisaca čija su dela prevođena na engleski, grčki, italijanski, rumunski, bugarski i druge brojne jezike, koji je od čuvene 1968. do danas ostao veliki i po svom građanskom gestu, uvek opredeljen da pisac treba da bude „savest svog naroda“, jednoglasno je doneo žiri – Dušan Kovačević, Vida Ognjenović i Živorad Đorđević.

Svečana ceremonija dodele nagrade biće održana u Podrumu Radovanović, u utorak 21. novembra, 12 časova.

Milisav Savić (1945) je doktorirao na odseku jugoslovenske i svetske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, bio je predavač srpskohrvatskog jezika i jugoslovenske književnosti na Londonskom univerzitetu, Njujorškom državnom univerzitetu u Olbaniju, Univerzitetu u Firenci i Univerzitetu u Lođu.

Njegova najvažnija dela su zbirka priča „Bugarska baraka“ (1969); antologijska knjiga „crnog talasa“ u srpskoj prozi, ponovo objavljena posle pedeset godina, obogaćena komentarima i esejističkim prilozima.

„U mutnim i mračnim poratnim vremenima, po Bogdanu Junskom, klozeti su bili jedina mesta pisane slobodne reči. Na klozetskim zidovima pisao je svako šta je hteo. Tamo nema cenzure”, pisao je Savić u priči „Hronika sa klozetskih zidova”, u ovoj knjizi.

Tu su i knjige pripovedaka „Mladići iz Raške“ (1977), „Ujak naše varoši“ (1977)…

Savić je objavio romane „Ljubavi Andrije Kurandića“ (1972), „Topola na terasi (1985), „Ćup komitskog vojvode“ (1990), „Ožiljci tišine“ (1996), „Princ i serbski spisatelj“, „Čvarčić“ (2010), .„La sans pareille“ (2015), „Doktora Valentina Trubara i sestre mu Valentine povest čudnovatih događaja u Srbiji“ (2018), „Pepeo, pena, šapat“ (2020).

U književnu istoriju je ušao i kao jedini pisac koji je, uz Danila Kiša, vratio NIN-ovu nagradu za najbolji roman godine, koju mu je za „Hleb i strah“ dodeljena 1991. godine.

Kiš je nagrađen 1972. za roman „Peščanik”, a nagradu je vratio, praktično, bez obrazloženja, 1978, posle velikih polemika i nedostojnih optužbi da je njegova „Grobnica za Borisa Davidoviča” plagijat.

Savić je, u „ime odbrane dostojanstva spisateljskig poziva“, vratio nagradu posle samo nedelju dana, pošto je u NIN-u objavljen napad na njega i njegov roman.

„Redakcija se ogradila od žirija: ja dobijam nagradu, meni daju dve stranice za intervju, a onda posle dva broja ustupaju troduplo više prostora autoru čiji se roman našao u užem izboru.

Tekst se uklapao u tadašnju političku atmosferu koja je odslikavala početak krvavog raspada Jugoslavije, bio je prava slika balkanske krčme u kojoj su pogašena svetla i u kojoj je počela neviđena makljaža, i bio je spreman pre nego što su mi uručili nagradu.

Da nešto nije u redu videlo se po tome što je NIN priželjkivao da se i ne pojavim na dodeli. Ali, naivno sam verovao da ću vraćanjem nagrade skrenuti pažnju na opasan i zahuktali pir mašte zla, tame, bezumlja.

Nažalost, moja zemlja će se uskoro raspasti u groznom ratu, koji je na stotine hiljade ljudi lišio života, i na stotine njih ostavio bez doma i naterao u izeglištvo“, govorio je Savić.

Veliki uspeh doživela su i njegova druga dela, književno-istorijska studija „Ustanička proza“ (1985), „Sećanje i rat“ (2009), putopisi „Dolina srpskih kraljeva“, dvojezično izdanje (2014, „Epska Srbija“ (2017), Terra Rascia („Raška zemlja“) 2022.

Kao i multižanrovske knjige „Fusnota“ (1994), „30 plus 18“ (2005), „Rimski dnevnik, priče i jedan roman“ (2008), „Ljubavna pisma i druge lekcije“ (2013), „Mali glosar kreativnog pisanja“ (2015), „Od Čampar bara do kasine Valadije“ (2018)…

Savić je autor leksikona „Ko je ko – pisci iz Jugoslavije“ (1994), a objavio je i više knjiga prevoda sa engleskog i italijanskog.

Priredio je antologije savremene američke pripovetke Psihopolis (1988), savremene australijske pripovetke „Komuna te ne želi“ (1990), Savremena italijanska pripovetka (1992), te Modernu svetsku mini priču (sa Snežanom Brajović, 1993), a sastavljač je i antologije Najlepše srpske priče (izbor, predgovor, komentari, 1996).

Među najvažnijim priznanjima koje je dobio su tri nagrade lista Mladost, Andrićeva nagrada, „Miroslavljevo jevanđelje“, Nagrada Prosvetinog Antiratnog sajma knjiga, nagrada „Laza Kostić“, „Milovan Vidaković“, „Meša Selimović“, „Borisav Stanković“, „Stefan Mitrov Ljubiša“, „Dejan Medaković“, Kočićeva nagrada, nagrada Vukove zadužbine…

Milisav Savić je bio urednik Studenta (1968—70), Mladosti (1970—72), glavni i odgovorni urednik Književni reči (1972—1977) i Književnih novina (1980—82), u najslavnije vreme ovih časopisa.

Bio je glavni i odgovorni urednik i direktor u izdavačkoj kući „Prosveta“, predsednik Srpske književne zadruge (2000-2001), obavljao je i dužnost ministra-savetnika u Ambasadi Srbije i Crne Gore u Rimu (2005-2008), a od 2010. do 2014. bio je redovni profesor Državnog univerziteta u Novom Pazaru.

Savić: Danas je bio i ostao najslobodniji list u Srbiji

Povodom napada kad je vratio nagradu, Milisav Savić je izjavio da je NIN kasnije iz petnih žila branio svoju očiglednu brljotinu, čak je napravio anketu u kojoj je učestvovalo osmoro pisaca.

„Branili su me Basara, Albahari i Slobodan Rakitić, neutralnu poziciju zauzeli su Laslo Vegel i Boško Petrović, a kao od šale oduvali su me Matija Bećković i Nikola Milošević. U drugim listovima žestoko su bili uz mene Vida Ognjenović, Bogdan Tirnanić, Miroljub Joković…“.
Bećkoviću i Miloševiću, kako je objasnio, odgovorio je pričom „Oceubice.

„Bilo mi je nezgodno da se svađam s piscima koje sam nekada branio, zbog čijih sam tekstova u Književnoj reči u vreme kad sam bio glavni urednik imao problema. Priču „Oceubice“ objavio sam u Danasu, koji je i tada, a i sada najslobodniji list u Srbiji“, govorio je Savić.