Veljina kuća sećanja sa gusarskom zastavom

Kažete, da pišem o njegovom Legatu. O tome kako sam ga napravila? Šta sve tamo ima? O pomoći meštana?! O tome koliko je truda, energije, volje i želje trebalo da do toga dođe? O Veljinim danima u Ratkovcu… O utiscima sa otvaranja… A ja, evo, četiri dana posle otvaranja još zbrajam utiske, jer toliko lepe, tihe, a kao orkan jake energije ne sećam se da sam na nekom skupu osetila.

To je moj lični utisak. Ali, tekst bi i trebalo da bude ličan, zar ne?

Takođe, u pauzama, zbrajam pravce kojim bih započela ovaj tekst, jer toliko ih je. Toliko je tema i pre i posle otvaranja Legata Velje Pavlovića. Sednem za „beli papir“, počnem, pa izbrišem. Normalna stvar, verovatno, kod većine novinara. U ovom slučaju, ja to nisam (a bila sam 20 godina).

Nisam novinar, već neko ko, otkako je Velja otišao sa ovoga sveta – 2. februara 2022. godine, prosto i najprostije, ne da da se njegovo ime pominje samo o godišnjici.

Od tog datuma nastala je knjiga, zbirka Veljinih kolumni „Treba vremena da postaneš mlad“ (promovisana širom Srbije) i otvoren je Legat, možda je prikladniji naziv Kuća sećanja, na Velju Pavlovića, u zavičajnom mestu Veljinom, Ratkovac, kod Lajkovca.

Hiljade i hiljade dragocenih knjiga, beležaka, njegovih emisija „Duhovnici“ i „Nivo 23“, planova sa Flaviom Rigonatom, iz izdavačke kuće „Lom“, o objavljivanju sasvim jednog specijalnog izdanja knjige „Duhovnici“ i Veljinim sećanjima na snimanje svake emisije koja bi se u toj knjizi našla… Sve to, posle Velje, ostalo je samo sa mnom. I ogromno pitanje: Šta ću sada sa tim što znam? Da ostavim? Nije dolazilo u obzir.

Velja je mnogo voleo Ratkovac, i dolazili smo ovde često. Kako je ona nesrećna korona donela većini tu, nekome muku, nekom privilegiju, da radi od kuće, lagodno smo se iz Beograda prebacili u vikendicu i izbegli sva ona silna zaključavanja ljudi po kućama, ograničenja kretanja, druženja i mišljenja.

Čuvali smo i negovali naše dvorište, vikendicu, cveće, voće i nas. I to je, rekao mi je nekoliko puta, bio jedan od najsrećnijih perioda njegovog života (u šta ubrajam i Veljin put na Tajland). Pričali smo mnogo o tome da „obrnemo redosled“ i da nam stan u Beogradu postane vikendica. I bili smo pred rešavanjem te želje. Ali…

Teško mi je bilo da to sve zaboravim, ali nisam želela, sve zbog Velje, da plačem i patim non-stop. To se radi drugačije, mislila sam, jer je Velja drugačiji, dragocen. Imati ga u svom životu, bila je privilegija. Sa njim je, ne svaki dan, nego svaki obrok, odlazak na put, gledanje serija, sve je sa njim bila avantura. Bio je radoznali dečak koji je uvek želeo da sazna više, da uči, da sluša. I bio je stamen kao stena kada staje u odbranu svojih principa.

Sa jasnim osećajem kakav je Čovek meni bio i kolega, i partner, i suprug, pokušavam „drugačije“ da živim i radim. Ne plačem i patnjom, već pitanjima i odgovorima kako da sredim sve ono što je, kako ga je jednom Zoran Kostić Cane nazvao „Vuk Karadžić našeg doba“ ostavio iza sebe, otvaraju se situacije…

Tako se otvorio i prostor u Ratkovcu, u Izdvojenom odeljenju OŠ „Mile Dubljević“ iz Lajkovca. I, izvinjavam se, vratiću se na to, ali kada imate sreće da prva dva sastanka (i u školi i u Opštini Lajkovac) budu sa Ljudinama od dama, kakve jesu direktorka te škole Biljana Žujović i načelnica Opštine Mirjana Đaković, onda je sasvim sekundarno kakvi su ostali ljudi u mestu Lajkovac na visokim pozicijama, koji pitanje je i da li su ikada čuli za kultnog novinara Velimira Velju Pavlovića. Uz nesebičnu pomoć ove dve dame, ugovor za prostor je bio potpisan.

Prostor za Legat sam dobila, a onda? E, to je neka druga priča. Samo još da dodam da u tu „drugu priču“ staje i ogromno srce moje porodice, specijalno moje majke, preko čijih je ruku, između ostalog, minimum po tri puta prešlo više od 4.000 knjiga, sa kojih je trebalo skinuti prašinu, prebrisati ih, pregledati i spakovati na police. Preko mojih ruku je to moralo da pređe, al preko njenih… Beskrajno joj hvala na tome!

Ova – glavna priča je da je Legat Velje Pavlovića zvanično otvoren u subotu, 18. maja 2024. godine, uz prisustvo velikog broja Veljinih i mojih prijatelja, kolega, rodbine… Sa blagoslovom srpskog patrijarha Porfirija, u Ratkovac je došao episkop novobrdski, patrijarhov vikar, Ilarion, koji se prvi obratio gostima.

Veljin prijatelj za života i za uvek, Cane iz Brejkersa je takođe, bio tu, i usudila bih se da kažem da je tog dana Zoran Kostić Cane bio Gospodin Cane, Domaćin Cane, Drugar Cane.

Rekao je, između ostalog, da je „sve manje takvih ljudi – smirenih i velikodušnih“ i da nam „otvaranje Legata govori da je sećanje na Velju živo i da će biti još življe“.

Da, stizalo je do mene pitanje da li sam bila „uslovljena“ da neko iz Škole ili Opštine mora da govori, ali titule i pozicije me, baš kao i Velju, nikada nisu zanimale. Otvaranje Legata je bilo iznad politike. Velja je bio iznad politike.

Da je ostao da živi u Londonu, u kome je proveo par godina, i tamo uradio sve ono što je u jednoj Srbiji, Englezi bi ga slavili kako dolikuje nekome ko je ostavio trag u kulturi kroz istoriju (jer ministara raznih se retko ko seća, ali umetnici se pamte kroz decenije i vekove).

Ovako je do kraja ostao u zemlji u kojoj je pokušavao da duhovne i kulturne vrednosti „odbrani“ od dnevnopolitičkih tema. Vatreno, kako je samo on znao (a i te kako je znao, verujte svi vi koji mislite da je on bio toliko blag i ćutljiv).

Direktorku škole, gospođu Biljanu Žujović, zamolila sam da toga dana održi govor, jer je to zaslužila.

Svojom nesebičnom energijom i „izgaranjem“ oko svega što bih je zamolila da se završi (a nije u mojoj moći).

I hvala joj što se gostima obratila divnim rečima, što veruje mojoj „viziji“ i što je od samog početka svesna da je otvaranjem Legata Velje Pavlovića selo Ratkovac stalo rame uz rame sa najvećim kulturnim tačkama širom Srbije (u šta će se i ostatak „nevernih Toma“ vremenom uveriti).

Veljini prijatelji „po emisiji i muzici“, bend Artan Lili i trio Ane Ćurčin su svojom muzikom i pristankom „iz taka“ da dođu i održe mini-koncert u Ratkovcu, zaista ovaj događaj učinili posebnim.

Sa bine nasuprot Legata, montirane „nasred livade“, dolazili su zvuci ovih bendova, kao da dolaze iz Veljine emisije… Toliko topline…

U pauzama svirke – govori. Između svirke i govora – ja. Bilo mi je puno srce, jer mi je bilo dovoljno samo da ljudima gledam u lica i da znam – dobro je. Nema više grča u želucu i rečenice: „Samo da sve bude kako treba.“

Dolazili bismo Velja i ja u vikendicu često. Nekad samo vikendom, nekada na par dana, nekad na tek nekoliko sati.

I prvo kada parkiramo auto ispred kapije, vidimo kako preko letava preskače naša mačka i dolazi u svoju avliju od komšija koji je hrane kada mi nismo tu.

A onda vidimo i njihovog sina, našeg Savicu Pavlovića, koji trči ka nama, nebitno da li je to dva sata po podne ili dva noću. Nije mu bilo važno ni da li je bos, nekad go, da li ima samo majicu, flašicu sa mlekom ili ogromnu kosku, koju je uzeo u ruke i glođe. I tako je bilo uvek, od kada je Sava imao dve, tri, četiri itd. godina.

A onda bi, svaki put, i za dete i za nas dvoje usledio „spektakl“. Trk na našu zadnju terasu, na kojoj se nalazio jarbol, traži gusarsku Veljinu zastavu, muzika „na mnooogo glasno“ i dizanje zastave. Da se zna da smo tu, kako su objašnjavali i Velja i Savica.

Upravo ta „čuvena“ gusarska zastava, i taj isti „naš Savica“ – Sava Pavlović (sada učenik petog razreda OŠ „Mile Dubljević“ u Lajkovcu), koja je podignuta na jarbol ispred Legata, uz „na mnooooogo glasno“ pojačane Rolingstounse i pesmu „I Can’t Get No Satisfaction“, uz koju je Velja, tog 2. 2. 2022. godine, zauvek položen u Aleju zaslužnih građana u Beogradu – bili su tačka kojom su zvanično vrata Legata Velje Pavlovića otvorena.

I ta „čuvena“ zastava, gusarska zastava, na kojoj na engleskom jeziku piše „The Beatings Will Continue Until Morale Impruves“ (što u bukvalnom prevodu znači: „Batinjanja će se nastaviti dok se moral ne popravi“) takođe je bila predmet onih lajkovačkih „moćnika“ koji su, umesto na jedan od najjačih kulturnih događaja tog dana u Srbiji, koji se odvijao u njihovom opštinskom SELU Ratkovac, odlučili da je važnije da posete manifestaciju, nazvanu, npr. sremušijada ili da odu na utakmicu trećerazrednih fudbalskih klubova u selo Jabučje (na koju ni pola igrača nije došlo). Upravo oni su brinuli da ih neko „ne ismeva na društvenim mrežama“ jer se ispred škole vijori „Ravnogorska zastava“. Stop. Tu se završava svaka priča o moralu (koji ne znam kada će se popraviti, kao što „zahteva“ ili „predlaže“ zastava, ali bi valjda svako od nas trebalo da se brine za sopstveni).

Rečenicu da je „Velja danas tu“, u Legatu, čula sam te subote nebrojeno puta. I taj utisak ne može ništa da nadjača. A Veljina energija je zaista tu, između zidova prostora nazvanog tako – „Legat Velja Pavlović“, kako piše i na tabli okačenoj iznad ulaza Legata, uz Veljinu fotografiju, odakle nas sve, dole, gleda.

Veljina energija je u hiljadama knjiga iz njegove lične biblioteke, u replici polica iz njegove dnevne sobe, slikama koje ga krase, u njegovim ličnim dokumentima, u zbirci naočara koje je nosio, a koje spuštene u staklene vitrine pričaju priču koju svako od posetilaca plete oko sopstvenog sećanja na njihovog kolegu, prijatelja, oca, dedu, brata…

Sećanja na Dan otvaranja Legata zabeležena su i u knjizi utisaka, bolje rečeno sveščici utisaka, jer u Veljinoj „novoj“ kući nema ničeg pompeznog, sve je jednostavno, svedeno, a jako, baš onako kakav je naš Velja i bio.

Posete Legatu

Prostor Legata je divan, pun svetlosti koja dolazi kroz ogromne prozore. Velja bi voleo da živi tu (da je mogao, živeo bi u staklenoj kućici, samo da je svetlo i sunčano). U oči i srce „upadaju“ centralno smeštena gitara iz vikendice, note, pesme, stolica na kojoj je njegov šešir (obožavao je šešire!), i njegove neizostavne „starke“… Od suvoparnog nabrajanja eksponata koji čine ovaj prostor, bolji je susret „uživo“, a svako ko bi želeo da obiđe Legat, može da se javi na zvaničnu FB i IG stranicu Legat Velje Pavlovića.