Veljko Valjarević: Moji oslikani vrtovi predstavljaju beg od globalne tragedije

Rešenje za ovakav problem Valjarević vidi u stvaranju određenog vida umetničke komune, prostora za rad koji bi okupio mlade talente Srbije, kao što je to bio slučaj sa zgradom BIGZ-a.

Pejzaž je glavni element Valjarevićevih slika, a dominantna zelena boja, kao i natprirodni i religijski motivi je ono što ih dopunjuje.

Rođen je u Užicu gde je završio Umetničku školu, smer Konzervator kulturnih dobara, a potom je diplomirao i masterirao na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu. Iza sebe ima 11 samostalnih i 30 grupnih izložbi.

Živi i radi u Beogradu. Ovom prilikom, Valjarević govori o poteškoćama mladih umetnika u Srbiji, kao i o svom stvaralaštvu i načinu na koji je pandemija korona virusa uticala na njegov rad.

„Korona me je omela u planovima, ali u radu nije. Štaviše, u toku pandemije, većina mojih kolega je postala produktivnija. Mnogo vremena smo provodili zatvoreni, što slikarima odgovara. Međutim, što se tiče tržišta – to je skoro u potpunosti razorila. Sad se ono veoma teško oporavlja. Iako me u radu nije sputala, u pojedinim trenucima sam se osećao depresivno. Smetala mi je praznina na ulicama. Sad kad galerije, muzeji, restorani i drugo ponovo rade – daje mi nadu da će sve biti u redu”, na početku našeg razgovora kaže Valjarević i dodaje da su, u toku pandemije, umetničke izložbe veoma retko bile održavane.

„Jedva da je bilo posetilaca koji su, plašeći se virusa, dolazili samostalno i u različitim terminima. Iz straha od virusa potencijalni stariji kupci nisu dolazili u moj atelje, dok su pojedini mlađi bili hrabriji. S druge strane, i ja sam pazio s kim se viđam. Došlo je do otuđenja između slikara i kupca, ali mi se čini da se sad vraća na staro jer jedan bez drugog ne mogu.”

Karantin mu je omogućio da završi mnoge veće i manje formate na kojima je eksperimentisao s koloritetom. Novčanu pomoć od države nije dobio, jer nije član nijednog umetničkog udruženja.

„Nemam ništa protiv udruženja, samo nisam imao potrebu da se učlanim, što je izvesno da ću učiniti u budućnosti. Država je dala određene subvencije, čija mi suma nije poznata jer me je zaobišla. Srećom, nisam bio ugrožen da bi mi to značilo za opstanak. Svaka subvencija za slikara je mala, jer su rashodi veliki – prostor, materijal… Stvaralaštvo je veoma skupa praksa.”

Na pitanje da li država i institucije kulture treba više da pomažu mladim slikarima u Srbiji i kako bi ta pomoć trebalo da izgleda, Veljko smatra da bi nadležni organi, pre svega, trebalo da obrate pažnju na slikarstvo u našoj zemlji.

„Slikari nisu dovoljno transparentni javnosti kao, recimo, glumci ili neka druga grana umetnosti komercijalnog sadržaja. S druge strane, slikarstvo i jeste jedna vrsta intimističke profesije – slikari su sami po sebi zatvoreni – što je dodatno problematično. Umetnost, uglavnom, možemo prepoznati kroz komercijalne sadržaje, kako sam već istakao, koji nisu baš najbolji pokazatelj kada je potencijal samog podneblja u pitanju. Da bi slikar došao do bilo kakve subvencije, najčešće je potrebno da se izuzme iz bilo kakve tradicije stvaranja.”

Valjarević ističe da je prostor za stvaranje primarni uslov koji nedostaje mladim umetnicima Srbije. On dodaje i da je problem u tome što mnogi talentovani slikari prestanu da stvaraju nakon što završe fakultet, razočarani nedovoljnošću i nepostojanjem uslova da se bave svojim pozivom.

„Dešava se da veoma dugo traje to zvanje „mladi umetnik”, a onda ste odjednom već u određenim godinama kada nije prirodno da nosite taj epitet, i tada se mnogo ljudi izgubi sa scene. Tako, izgleda, funkcioniše naša sredina – na nesvakidašnje čudan način”, smatra naš sagovornik.

Kao primer dobre prakse u vezi sa korisnom podrškom za mlade umetnike, u vidu umetničke komune, Valjarević je video u nekadašnjem BIGZ-u u Beogradu.

„Jednostavno, jedan takav prostor sa ateljeima i muzičkim studijima rešio bi probleme mnogih mladih kreativaca. Važno je da postoji opcija odakle početi, pa kasnije, naravno, kroz kreativno sazrevanje postajati sve samostalniji. Takva mesta omogućavaju komunikaciju između više umetničkih oblasti. Kada je finansijska podrška države u pitanju, nije dovoljna jednokratna pomoć. To eventualno može da bude lep gest, ali nije način rešavanja dugoročnih problema.”

Veljko veruje da kultura u toku i nakon pandemije mora biti neizostavna, ali smatra da se problem ogleda u tome što ljudi retko reaguju na nešto što ne predstavlja njihovu svakodnevicu.

„Čovek je biće koje neprestano biva ugroženo i uplašeno, i koje najviše voli samog sebe. Koliko je širokog shvatanja po pitanju cele ove vanredne situacije, to će vreme da pokaže. A to uključuje i kulturu. Onaj ko se njom bavio ranije, baviće se i u budućnosti. Koga nije zanimala, neće ni dalje. Kultura je bila vrlo dostupna u toku korone, u smislu da su muzeji pravili onlajn ture kroz svoje postavke, pozorišta su emitovala predstave, gledali su se filmovi i serije… U velikoj meri nam je pomogla da pregrmimo teške trenutke.”

Veljkova izložba pod nazivom „Alegorija sećanja” biće otvorena u oktobru ove godine u užičkoj galeriji „Reflektor”. Biće predstavljena nova serija slika, dok će motivi biti slični onima koje je prošle godine predstavio u beogradskoj galeriji „Lucida”.

„Zadržao sam se u zelenoj fazi stvaralaštva, ali se pojavljuju novi momenti u vezi sa idejom i tematikom. Izložba će trajati mesec dana, a posetioci će biti u prilici da vide ozbiljniji prikaz jer će biti zastupljeni radovi velikih formata. Biće predstavljeni crteži i slike. Crteži će biti stari i novi, jer imam pojedine koje nijednom dosad nisam izložio.

Pejzaž, kao glavni element slike, transformišem i uvodim sećanja kroz koja pravim lični pejzaž. Želja mi je da predstojeću izložbu prenesem i u Beograd”, kaže Valjarević koji svoj umetnički pravac opisuje kao „neofiguralizam”.

„Istoričari umetnosti moj stil etiketiraju kroz različite faze slikarstva – apstrakcija, nadrealizam, fantastika…, ali nisam saglasan s tim. Ipak bih za sebe rekao da se bavim savremenom figuracijom i da sam ostao u slikarskom duhu 20. veka, koji je na specifičan način prikazivao ljudsku figuru. Pored svih modernih vidova umetnosti, opredelio sam se za malo klasičniji pristup. Zapravo, nisam o tome mnogo ni razmišljao. Spontano je iz mene izašlo.”

Neobični su i njegovi nazivi slika: „Rosa canina”, „Dama sa brkovima u vrtu bluda”, „Afrikanac i krst u japanskom vrtu”…

„Igram se sa pojmovima. Trudim se da kroz njih povežem elemente crteža ili slike, kao i da temu preciznije pojasnim posmatraču. Međutim, tu je zastupljena i određena doza groteske, humora u vidu spajanja nespojivih elemenata (afrikanac i krst), što može izazvati i polemiku i nelagodnost u samom čitanju naslova rada.”

I nazivi njegovih izložbi su nesvakidašnji: „Ja sam Pol Delvo”, „Pisma Antoniju Segiju”, „Portret za Odilona Redona”…

„To su umetnici koji su me na određeni način obeležili – svesno ili nesvesno. Gajim izrazito poštovanje prema njihovom stvaralaštvu, ali, u pogledu inspiracije, možda me je više inspirisao, na primer, Miro. Mislim da se u mom stvaralaštvu sve spontano javilo. Raspeće, koje sam oslikao 2017. godine, nazvao sam „Ja sam Pol Delvo”, jer je sama scena slike podsećala na Delvoove gradove kroz koje se šetaju nage, nezamislive dame koje kao da ne pripadaju tom prostoru. Ta podudarnost je ujedno inspirisala naslov moje slike i izložbe. Sličan omaž prema drugim umetnicima ponovio sam i na narednim izložbama.”

Ulje na platnu, a tuš i pero na papiru, najčešće su slikarske tehnike koje Veljko koristi, ali je uvek zastupljeno i određeno kombinovanje.

„Nekad na platno dolepim komad drugog platna, ili ga započnem akrilom, a završim uljem. Trudim se da što više eksperimentišem i što više medija da iskoristim. Na crtežima dolepim i komad tkanine. Ponekad stare crteže cepam, pa ih lepim, a dešava se i da preko njih pređem uljem, što nije pametno. Ali, sve to za mene predstavlja veliki eksperiment”, govori mladi umetnik koji napominje da često i po ceo dan provede u svom ateljeu na Obilićevom vencu.

„Nije moguće da neprestano radim, ali, kad se odlučim da „napadnem“ platno ili papir, sve brzo bude gotovo. Pre toga, a i u toku procesa, sedim i posmatram svoje druge radove i na taj način akumiliram ideju, pa krećem u akciju. Ta dva, tri sata nad slikom ili crtežom su mi najproduktivniji, dok sve ostalo vreme predstavlja sublimaciju informacija, energije i inspiracije. Taj zbir rađa rad.”

Najveća platna na kojima slika su dimenzija 230 x 200 cm i 280 x 150 cm. Nažalost, takve formate ne može da gomila jer nema prostor da ih smesti.

„Poruka mog stvaralaštva nije isključivo namenjena periodu u kom živim, jer želim da moje slike žive i posle mene. Smatram da moji radovi odišu dramom, srećom, pronalaskom svetlosti, ali i zgroženošću i tragedijom koja je zastupljena na globalnom nivou. Vrtovi koje oslikavam su pribežište za određenu vrstu oslobođenja od takvog načina života”, završava Veljko Valjarević.

Finansijska pomoć u toku pandemije

Vlada Republike Srbije je na sednici održanoj 7. maja 2020. godine usvojila Zaključak kojim je za samostalne umetnike opredeljena novčana pomoć u iznosu od po 30.000 dinara koja je dosad isplaćena u tri paketa.

Poslednja isplata je obavljena 22. juna 2021. godine. U trećem paketu, Ministarstvo kulture i informisanja je za 3.139 lica, u koja spadaju samostalni umetnici, samostalni stručnjaci u kulturi, samostalni izvođači kulturnih programa i samostalni saradnici u kulturi, isplatilo jednokratnu novčanu pomoć za period od dva meseca.

Ovom isplatom bespovratne novčane pomoći 22. juna 2021. izvršen je prenos sredstava na račun 27 reprezentativnih udruženja radi dalje distribucije licima koja obavljaju umetničku ili drugu delatnost u kulturi.

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Mlade nade kulturnog i umetničkog stvaralaštva u Srbiji” koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.