Verina pisma Titu

„Istraživanja je bilo. Suđenja nije.“

„I dozvolili su ti da kažeš nešto?“

„Šta to znači – da kažem?“

„Da objasniš, da se braniš? Da li si imala advokata?“

„Advokata? Ti si poludela, dete? Pedeset hiljada ljudi su tako odveli kao pse, bez suđenja, u razne Titove logore. Samo ovde, na Golom, umrlo je oko pet hiljada ljudi. Ubili su ih ili su se sami ubili. A ti kažeš – advokat?“

„Ispričaj mi sve od početka.“

Vera uzdahne, podigne svoju malu visinu. NJih dve su i dalje pod ćebetom, sede tesno pribijene, skoro obraz uz obraz i ne gledaju se. Rafi uključuje kameru. „Šta ima da se kaže? To je bilo jutro pošto se, to znaš, tvoj tata ubio. Došli su da me vode na ispitivanje, čovek u kožnom kaputu. Još u kući je počeo da me ispituje, rekao da znaju sve o nama. Da tvoj tata i ja volimo Staljina i da smo neprijatelji naroda Jugoslavije. ‘Ko su vaše veze sa NKVD-om? Ko je od vaših ruskih prijatelja dolazio kod vas? Slušali ste Radio Moskvu? Slušali ste Budimpeštu?’ Čak su pitali i zašto smo ti dali rusko ime, gomilu gluposti. Onda su me odveli crnim kolima u vojnu bolnicu, a odatle, dakle, tamo je već išlo kako je išlo.“

„Šta je išlo? Hoću da znam.“

Odjednom, Vera ponovo priča: „Sahranili su ga na groblju u okolini Beograda pod brojem. Kad sam se vratila u Beograd, pisala sam Titu i tražila dozvolu da sahranim muža. Oko dvadeset pisama sam mu napisala i na kraju je Tito pitao Mošu Pijade, svog pomoćnika Jevrejina: „Ko je ta žena koja se ne boji Tita? Daj joj njenog muža, ali neka ga iskopa sama.“

Svaki put kad munja ili kišna oluja zatresu baraku, preko Rafijevog lica pređe bolni trzaj. Prestao je da snima. Dajem mu znak da nastavi. Ima ovde zvukova koji će mi koristiti kao vojs over i imamo Verinu priču.

„Otputovala sam sa svekrom i svekrvom, oni su došli iz sela konjskom zapregom sa kovčegom koji su pripremili. Moja svekrva je izatkala prelep ćilim sa mnogo boja. Došli smo na groblje na parcelu gde su sahranjeni oni bez imena. Tražila sam sve dok ga nisam našla, broj 3754, podigla sam kamenu ploču motikom i odmah ga prepoznala po zubima i vilici, onoj po kojoj su svi mislili da se uvek smeje. Naše burme nije bilo.“ Priča joj je tečna, reči se nižu jedna za drugom. „Bilo je tamo kostiju i mnogo lišća i blata. Sve sam to očistila s njega, umotala ga u ćilim, prenela na kola i stavila u sanduk, pa smo otputovali u selo. Ni reč nismo progovarali. Posle možda sat vremena svekrva me pita: „Od čega si ti, Vera? Od gvožđa ili kamena?“ A ja mislim u sebi: od ljubavi prema Milošu. Ali, nisam joj ništa rekla i više nismo pričali sve dok nismo stigli i stavili ga u zemlju njegovog sela. Morala sam to da uradim. Nisam mogla da ga ostavim pod brojem. Znala sam da niko sem mene neće to uraditi. Tako Miloš ima grob sa imenom da Nina može da dođe da ga poseti, Gili takođe ako poželi, a i njena deca koju će možda jednom imati. Morala sam to da uradim da bi svi na svetu videli da je postojao takav Miloš, da je bio jedan mršav i bolešljiv čovek, ne mnogo jak u telu, ali junak i idealista, čist i dubok u duši, moj prijatelj i moja ljubav…“

Prevod sa hebrejskog: Dušica Stojanović Čvorić

Autor je jedan od najznačajnijih savremenih izraelskih i svetskih pisaca. NJegov novi roman „Život se sa mnom mnogo poigrao“ nedavno je objavljen u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs