Robert Nemeček: Veruj u svoje ja

* Pred publikom su dva diska i knjižica od 48 strana. Osim kultnih pesama Rok mašine u vrhunskoj produkciji snimljene su i dosad neobjavljene numere ovog benda. Kako je on funkcionisao u određenom istorijskom kontekstu, koga bi danas mogao da zanima ovaj legendarni sastav, odnosno na koju ciljnu grupu računate?

– Prošle godine sam slučajno potpao pod udar dobronamerne kritike ljudi koji su mislili suprotno i posle mnogo vremena ponovo preslušavao originalne master trake shvativšida muzika i dalje zvuči sveže, pored toga što sam oduvek bio svestan da je to vrhunski odsvirano i da to nije problem. Moj cilj je bio da sve snimke tonski obradim, bez ikakvih nasnimavanja, kako bi oni zvučali kao da su sada snimljeni, pa bi tako mogli da budu „slušljivi” i za nove generacije slušalaca koji se nisu ni rodili kada je Rok mašina postojala. Ključnu pomoć mi je pružio sin Jan Nemeček, koji se profesionalno bavi produkcijom tehno i ambijentalnih projekata i uspešan je u tome, naročito izvan Srbije. Njemu je poznata najsavremenija tehnologija i zajedno smo uradili ovo što je pred nama.

* Šta bi nove generacije mogle da nauče iz primera Rok mašine i šta vama lično znači danas to što ste bili član rok benda?

– Ja sam oduvek bio svestan da je Rok mašina bila jedan od velikih bendova na ovim prostorima, bez obzira na to što je kratko trajala. Posle Antologije verovatno više ne zvuči pretenciozno ako se kaže da je to jedna od najbolje odsviranih ploča u istoriji rok muzike ovde, naročito ako se ima u vidu da je na Antologiji sve onako kako je odsvirano početkom 1980-ih godina, a zvuči kao da je juče snimano. Poruka za mlade bendove je sažeta u pesmi Rokenrol sa Antologije: „Ne slušaj nikoga, veruj u svoje ja, jer kad ti život da iskustva mnoga, znaćeš sve što treba da se zna”.

* Da li ste nešto naučili od sina koji se bavi produciranjem elektronske muzike? Možda vam se dopalo nešto od tehna i ambijenta. Šta mislite o tim muzičkim žanrovima?

– Ja sam celog života radio u analognim studijima, a danas je sve digitalno, pa to zahteva potpuno novi pristup produkciji. Neuporedivoje lakše novim generacijama koje su odmah počele sa digitalnim zvukom. Onebarataju programima koji mogu da naprave neverovatne nadgradnje na postojeći zvuk, mada u slučaju Jana su to programi koji su dostupni vrlo malom broju producenata, pre svega zato što nisu u slobodnoj prodaji. Poznavanje te najnovije tehnologije i iskustvo u radu sa njom je njegova najveća prednost, koja se i odrazila na kvalitet Antologije. Meni su bili vrlo zanimljivi Janovi rani radovi u ambijentalnoj muzici, mada ja nikada ne bih znao kako da uradim takvu muziku. Konačno, on je u 15. godini ušao na englesku kompilaciju „The worlds finest unsigned artists” posle čega je izdao dva diska u Americi, koji su stvarno zvučali sjajno. Što se tiče tehna, nemam visoko mišljenje o domaćim tehno producentima, koji su pre didžejevi nego autori tehno muzike, i to mi je dosadno do bola. Sa strancima je druga priča, najbolji primer je festival Resonate, gde su ove godine bili stvarno intrigantni autori. Elektropop, koji mu dođe kao komercijalna varijanta tehna, mi povremeno prija da slušam.Na primer, La Roux je ove godine na Glastoberiju bila izvanredna.

* Imate ogromno iskustvo kao televizijski urednik. Mnogo puta ste govorili o tome šta čovek na ovoj poziciji ne sme da radi, kao recimo da ne upliće u posao sopstveni ukus. Kako ovu profesiju i dalje boji privatno, možda ne bi bilo loše da ponovite neka zlatna pravila uređivanja.

– Slično kao i u muzici, morate stalno da imate u vidu kome se obraćate i kako izgleda profil onoga kome se obraćate. Najvažnije je da ignorišete lični ukus, još manje da ga namećete gledalištu, a to se ovde redovno događa. Vaš zadatak je da gledaocu proširite vidike, da otkrijete u svetskoj ponudi nešto što procenite da će mu se dopasti, da će mu nešto značiti što je to video i možda mu uneti neki novi kvalitet u život, bez obzira na to da li se to vama lično sviđa ili ne. Nema nikakve potrebe da gledaocima nudite nešto što već drugi nude, jer to je linija manjeg otpora kojom idu neznalice, koja i dovodi do uniformnosti ponude svih televizijskih kanala. Uvek prvenstveno treba analizirati profil gledalaca koji nemaju šta da gledaju i koji su nezadovoljni trenutnom ponudom, a nikako da umislite da treba nekoj televiziji da otimate gledaoce nudeći praktično identičan program. Identičan program uvek okuplja iste gledaoce i oni se seljakaju sa kanala na kanal, ali se tako ne dobija nijedan novi gledalac, a to je danas najveći problem zbog čega je televizija pala na najniže grane. I naravno da na to utiče što se u uređivanje programa mešaju oni koji uopšte nemaju nikakvo poznavanje ni iskustvo, već su vlasnici, rođaci, familija ili partijski drugovi. Zbog želje da se sližu gazdama, takve urednike, koji su kod nas u većini, prestaje da zanima šta misle gledaoci kojima bi trebalo da se se obraćaju, jer urednik postoji zbog gledalaca, a ne obrnuto. Kada imate gledaoce iza sebe, to se iskazuje kroz gledanost i tada vam nijedan gazda ne može ništa. Apsurd je kada neko ko je postao vlasnik televizije na ko zna koji način i sa ko zna kojim sredstvima postaje najveći autoritet za televiziju, mada je u stvari dotle bio samo običan gledalac.

* Napisali ste pre nekoliko godina tekst pod naslovom „U Srbiji nema šta da se gleda”. Da li je u odnosu na tada situacija gora ili Srbija danas možda ima šta da gleda?

– Prilično sam ponosan na taj tekst jer ispada da je bio potpuno proročki, sve se do detalja ostvarilo kako sam predvideo, i to u još ekstremnijem obliku. Najvažnije je imati u vidu da takozvanim istraživanjima gledanosti ne sme da se veruje jer ne pokazuju pravo stanje gledanosti televizija u Srbiji. Danas, pošto su cifre gledalaca katastrofalno niže, a da bi se zadržao utisak da televizije neko gleda, forsiraju se takozvani šerovi, odnosno, od svih gledalaca koji su u jednom trenutku pred ekranima, koliki procenat je gledao određenu stvar. I pošto je vrlo malo gledalaca pred ekranima, onda se lako dobijaju ogromni šerovi. Ako poslednjih godina maksimalan broj gledalaca u jednom trenutku na svim televizijama ne prelazi 1.200.000-1.300.000, ne računajući neke izuzetne sportske prenose koji su retki, odnosno, najviše 20 odsto stanovništva ove zemlje gleda televiziju, i to se desilo svega nekoliko puta. Ako 80 odsto stanovništva ne gleda takozvane „zemaljske” televizije, donedavno sa nacionalnom frekvencijom, onda je jasno da televizija ne vrši nikakav uticaj na 80 odsto populacije i to se direktno odražava i na političke uticaje, naročito pred izbore. Nekada je televizija bila ključni faktor formiranja javnog mnjenja.Miloševića je održavala televizija, a onda smo doživeli da je DS držao sve televizije i izgubio izbore od „belih listića”. Pritomsusami bili krivi za to, jer su pre toga učestvovali u primitivizovanju tih istih televizija. Tadić se ljubio sa Radošem Bajićem na snimanju onih užasa, što je moglo samo da izazove odbojnost u krugu dvojke na primer, gde mu je bila baza. Ovde ne može da dođe ni do kakve promene pred malim ekranima dok neko ne kaže „Mi pravimo televiziju za one koji nemaju šta da gledaju na drugim televizijama, mi se obraćamo onima koji nikoga ne zanimaju, a predstavljaju ogromnu većinu u ovoj zemlji”. Naravno, to se neće desiti, jer svako ko bi to mogao da kaže i uradi, zbog nekih uhodanih šema ne može ni da pomisli na to, a onima sa strane koji bi mogli to da urade sva vrata su hermetički zatvorena još od nasilnog gašenja BK i sprečavanja da RTL uđe u Srbiju.

Senzacionalne kanole

„Kanole su im stvarno senzacionalne“, skreće pažnju Robert Nemeček na umeće kuvara u Pomodoru i dodaje da je imao prilike da ovaj italijanski slatkiš proba u mnogim bitnim restoranima u svetu, uključujući „Topo Gigio“ u Londonu. Tamo su kanole, kako kaže, bile „solidne“, dok su ove u Pomodoru izvanredne.

Dilan kao Sadko iz ruske legende

– Ja sam oduvek slušao praktično sva muzička stremljenja koja su postojala u jednom trenutku, tako da je deo toga ostavio traga na muzici koju sam radio, naročito u vreme Pop mašine. Širinu Boba Dilana sam shvatio kada Pop mašina nije više postojala, u junu 1978. godine. Tada sam prvi put slušao Dilana u Londonu i pogledi na muziku su mi se iz osnove promenili. Dotle sam samo bio uveren da Dilan piše izvanredne tekstove, ali da su mu pesme suviše jednostavne.Ali onnije neko ko na vas utiče tako što vi pravite pesme koje liče na njegove.Dilaniz osnove menja vaše poglede na muziku, i ne samo na muziku, i to utiče na svim planovima vašeg delovanja. Dilan, naravno, za mene nije samo muzičar, on je Sadko iz ruske legende, koji je iščupao srce i nosi ga iznad glave kao baklju kojom osvetljava put svima koji idu iza njega.