Verujete li u Boga

Piroda se, s takvim događajem u sebi, čini kao bezdušno čudovište. I nije više nimalo čudno što su oni koji su izumeli i dijalektiku i poetiku, i demokratiju i pozorište – stari Grci – verovali u ćudljive, zlurade bogove.

„Oktobarski vjetar demobiliše isluženo lišće sa graba i bukve.“ Ova nam rečenica iznova razotkriva te, stolećima u elegantne naučne teorije i spektralne analize, zakamuflirane besne bogove koji seju ratove kao kugu među ljudima, i došaptavaju lakovernima da imaju pravo da sebi za višak uzimaju od drugih ono što je tim drugima neophodno, jer su od njih sposobniji i uljuđeniji, jer su pripadnici čistije rase, čvršće vere, jer su elita, a ne bašibozuk, jer su avangarda „turbo folk kapitalizma“. I rečenica, koja sa prirode svlači njenu pretvornu nevinost, i pojam koji imenuje globalni poredak, delo su pesnika, proznog pisca i beskompromisnog novinara, u ratu i oficira, Faruka Šehića, iz njegovog romana u pričama „Pod pritiskom“ (prvo izdanje: Naklada Zoro, Zagreb, 2004).

Strašne su to priče o ratu u Bosni i Hercegovini i o Čoveku u ratu, iz prve ruke, iz oka pesnika čija je glava toliko puta bila na panju tokom te četiri godine ratovanja, ranjavanja, ubijanja, umiranja i izlaženja iz podzemnog sveta smrti u ovaj umrtvljeni život, u kojem se i jedna malovaroška utakmica, za opstanak u poslednjoj ligi ili za prvo mesto u njoj, ne može odigrati bez nameštanja rezultata i bez glumljene strasti navijača kao da je to istinska pobeda. Zastrašujuće je to kako je, pišući o ratu i miru, o Cazinu i Frankfurtu, kao da upire prstom na tačke jednog tela, Šehić pokazao da je ovakav svetski i naš balkanski mir – ako je to uopšte mir kad je Alep onako sravnjen sa zemljom i kad Bosna i Hercegovina više nije republika – jednako loš kao i rat.

„Dolar je promijenio svijet, a ne ljepota“, peva Šehić. U toj misli ogleda se poslednjih sto pedeset godina toka evropske kulturne istorije, od onog tamničkog zanosa, u kojem smo pomislili da će lepota promeniti svet, do ove šljašteće svetkovine ljudskih prava, u kojoj je svet promenio lepotu, silovao je i proglasio seksualnom radnicom.

„Postoji ova linija razvučena kroz šumu kao svinjsko crijevo (kad izrafalaš nerasta) u kojem se puši poluprovarena hrana.

Postoje zemunice sa rorovima namjesto dimnjaka, koje smo donijeli iz zapaljenih kuća.

Postoji dvodnevni leš kojem su podivljale svinje pojele utrobu. On im je bio gazda.

Postoji mrtav neprijateljski vojnik pokraj školske zgrade: ko prođe pored njega obavezno mu sruči rafal u glavu…“

Na kraju citiranog dela knjige, pod naslovom „Postoji ova priča“, koja je pesma u prozi, niže Faruk Šehić, kao starozavetni prorok, imena svojih poginulih ratnih drugova, kao imena plemena kojima je seme zatrto. Kao da su pesme iz njegovih zbirki, rečenice se u ovoj proznoj knjizi zbijaju u stihove, ne zato što to autor tako hoće, nego stoga što čovek koji ih piše – u rovu, pred bitku, u vojnoj bolnici, dok urla od bola koji mu svrdla telom kao šilo – nema više vremena, jer smrt svakog sledećeg časa može da mu navuče mrak na oči, kako o njoj govori slepi Homer, najbolji njen živi poznavalac. Sve što napiše, Šehić, do dana današnjeg, piše kao čovek čija je glava na panju.

Preusmerivši, kao farmakos, na prvo lice i govore drugih, uzevši ih iz smrti pod okrilje svoje autobiografije, u knjizi „Pod pritiskom“, iz jednog razgovora na neuropsihijatriji, na pitanje lekara: „Vjerujete li u Boga?“, autor, iz biografije drugoga, odgovara: „Ne, ali ako postoji, nisam dužan da mu se klanjam.“ I, eto, to je taj jedini oslonac u čitavoj ovoj nestabilnoj konstelaciji koju zovemo svetom ili Balkanom, u ovoj lepoti bezosećajne prirode, koji čoveka, i u miru i u ratu, čini herojem: Neću se klanjati ni pred Bogom, a kamoli pred čovekom. I neću dopustiti da mi se ijedan čovek klanja.