Vesić umislio da će okrenuti srpsku umetnost Putinovoj Rusiji

Istoričar umetnosti Branislav Dimitrijević kaže da je Vesić u pravu da u našoj akademskoj tradiciji ne obrazujemo vajare za potrebe megalomanskih fantazija aktuelne autokratske politike.

„Tačno je i da je uticaj ruske škole na našu umetnost krajnje marginalan u odnosu na francuske, italijanske i austro-nemačke uticaje. Naši umetnici su se veoma retko školovali u Rusiji i SSSR, pa čak ni posle 1945, te otuda na primer u našem slikarstvu nemamo sovjetski tip soc-realizma“, ističe on.

Najpoznatija slika iz tog vremena u Srbiji, kako navodi, ostaje „Sondiranje terena“ Bože Ilića koja nema veze sa sovjetskom školom već sa onim čemu ga je naučio Milo Milunović koji se obrazovao u Italiji i Francuskoj.

„Jedini slikar u Jugoslaviji koji je radio nešto nalik sovjetskom soc-realizmu bio živopisac katoličkih crkava, Slovenac Slavko Pengov. Ali čak i u slučaju srpske postmoderne nacionalističke umetnosti sve se vrti oko mita o grupi Medijala čiji su se članovi napajali italijanskim i flamanskim renesansnim slikarstvom a ne vizantijskim ili ruskim, i o tome je na primeru uticaja Hijeronimusa Boša na Milića od Mačve pre tridesetak godina ubedljivo pisao kolega Dejan Sretenović“, objašnjava Dimitrijević.

Kako dodaje, Vesić je izgleda umislio da će baš on ispraviti tu istorijsku nepravdu, okrenuti srpsku umetnost Putinovoj Rusiji, pa i za te potrebe reformisati beogradsku likovnu akademiju, i to uz pomoć, kako kaže, nekakvog Rukavišnjikova – što bi zbilja bilo smešno da nije tragično.

„Nije ni čudo da su se ovog puta profesori te akademije uvredili i naljutili, i konačno javno usprotivili ovakvom nasilju nad javnim prostorom u Beogradu, umesto da ostanu poluprikriveni deo tog projekta i da se prave naivni i nadaju realizaciji svojih dela pod ovakvim okolnostima“, ukazuje Dimitrijević.

Pisac i vizuelni umetnik Dejan Atanacković navodi da je svaka Vesićeva izjava namerni prst u oko Beogradu.

„Reč je o režimskom šrafu koji je na tom mestu jer ispunjava kriterijume za podmuklo i sadističko nanošenje štete. Režimu je stalo da proizvede zlo, da svesno upropasti“, kaže Atanacković.

To, kako dodaje, nije ništa iracionalno, u pitanju je svesni obračun sa onim Beogradom koji se režimu još uvek može suprotstaviti.

„Zato je besmisleno komentarisati Vesićeve pojedinačne izjave i postupke i izdvajati ih iz konteksta opšte kriminalne eksploatacije grada i države. Potrebna je dobro organizovana pobuna“, ističe on.

Radio i TV voditelj Igor Brakus napominje da će još jedno angažovanje vajara Rukavišnjikova od strane grada Beograda izuzetno koristiti mladim srpskim vajarima.

„Od ruskog majstora će moći da nauče kako da pogode najvišu moguću cenu za svoje usluge i kako da visinu iznosa naplaćenog honorara sačuvaju od znatiželjnih žitelja gradova u kojima rade, te će biti u prilici da usavrše tehniku izrade megalomanskih skulptura enormne veličine i nauče kako ih postaviti na najbesmislenija mesta u gradu“, ističe Brakus.

Aktivista Inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“ Radomir Lazović kaže da nije siguran da je Goran Vesić najbolja osoba da se bavi obrazovanjem mladih vajara.

„Bojim se da bi od njega jedino mogli naučiti kako se završavaju poslovi bez znanja javnosti, kako se trguje uticajem, ćutanje plaća novim nameštenim dilovima i, generalno, kako prevariti građane. Vesić je zaista majstor svog zanata kada su ove oblasti u pitanju, ali takvo znanje je nešto što treba da kažnjavamo“, ukazuje Lazović.

Pisac i istoričar umetnosti Nebojša Milenković navodi da komentarisati izjave večitog „zamenika“ samo je po sebi nonsens.

„Komentarisati Vesića za list poput Danasa – već je dupli nonsens. A kad bi se, recimo, usudio da Vesića uputim na to da nauči kako se na uljudan način komunicira s javnošću, pa i umetničkom – „osvestivši“ ga da, u pristojnim i civilizovanim društvima, izborni pobednici ne smeju da se ponašaju kao vlasnici društva – tad bih potencijalno doprineo stvaranju pristojnog Vesića, što bi tek bio nonsens koji ne može ni da se izmeri. Zato ću ovaj povod iskoristiti da druga „zamenika“, uslovno rečeno, pozdravim – poželevši mu brzo ozdravljenje…“, objašnjava Milenković.