foto FoNet/Beoinfo– Šta će Beogradu spomenik Aleksandru Deroku izvajan ukradenim parama? I šta će Deroku takva „čast“ od građana Beograda? Pa ne misli valjda neko da je časno na taj način oduživati se zaslužnima? – zapitao se Dejan Atanacković, likovni umetnik i pisac, upitan da prokomentariše to što je zamenik gradonačelnika Goran Vesić otkrio spomenik istaknutom arhitekti i akademiku Aleksandru Deroku.
Spomenik je Vesić otkrio na uglu Čubrine ulice i Topličinog venca, najavivši usput da će podići bar još desetak, verujemo, „starijih i lepših“, kako je glasila čuvena izjava rušitelja Staroga mosta u Mostaru, paradigma preovlađujećeg odnosa novih vlasti na svim ex YU prostorima prema svemu zatečenom, posebno kad su kultura, arhitektura i urbanizam u pitanju.
U narednih nekoliko meseci očekuje se podizanje spomenika i: Branku Pešiću, Jovanu Jovanoviću Zmaju, Diani Budisavljević, Vasku Popi, Meši Selimoviću, Milošu Crnjanskom i Aleksandru Karađorđeviću.
Tim povodom Danasovi sagovornici komentarišu da li će postavljanje velikog broja spomenika u gradu dovesti do estetske redundantnosti, koliko je vlasti zapravo stalo do odavanja počasti znamenitim ličnostima, pa i to koliko je sam čin podizanja spomenika danas obesmišljen zbog nedostatka transparentnih podataka.
– Podizanje spomenika u Beogradu u vreme Vesića nije ništa drugo do bahato iskazivanje moći gde on bez ikakvih procedura i javnih rasprava licitira kome će se neki spomenik podići. Te odluke su potpuno netransparentne, mi ne znamo ko ih zapravo donosi, jer se uvek samo Vesić predstavlja kao taj koji nam te spomenike daruje. On je valjda umislio da je neki ktitor, mecena, ili tako šta. Ali nije, on je samo aparatčik u službi autokrate – kaže za Danas Branislav Dimitrijević, istoričar i teoretičar umetnosti.
On ukazuje da nema ništa sporno u tome što je podignut spomenik Aleksandru Deroku.
Niti što se planira spomenik Diani Budisavljević, Meši Selimoviću ili drugima koji su najavljeni. Dimitrijević smatra da je sporno što se sa velikim imenima licitira.
– Sporno je što iza tog propagandnog projekta ne stoje nikakve vrednosti, odnosno što vrednosti koje Deroko, Budisavljevićeva ili Selimović nose nemaju nikakve veze sa onim što Vesićeva stranka predstavlja. Otuda je ovo samo zamajavanje građana Beograda, koska bačena da bi se mi sada glodali oko toga ko je više a ko manje zaslužio neki spomenik. S imenima se toliko licitira da smo već zaboravili da je odavno bilo u planu da se podigne spomenik Zoranu Đinđiću, autora Mrđana Bajića i Biljane Srbljanović, ali nas niko nije obavestio šta se s tim dogodilo. Ili na primer gde će biti postavljen onaj nesrećni Endi Vorhol što ga je Vesić šetao naokolo – primećuje Dimitrijević.
On zaključuje da ova cela priča nema veze sa spomenicima niti sa bilo kakvom kulturom sećanja.
– Da se ovde želi negovati kultura sećanja prvo bi gradska vlast trebalo da se odredi prema najvećem spomeniku u gradu, onom sačinjenom od stotina grafita posvećenih zločincu Mladiću kojima je grad preplavljen očigledno koordinisanom akcijom smišljenom u dubokom podzemlju duboke države. Umesto kulture sećanja nudi se istorijski revizionizam, kako kada je reč o Drugom svetskom ratu tako i kada je reč o ratovima devedesetih. Sve ove znamenite ličnosti kojima Vesić hoće da podigne spomenike samo su dimna zavesa za istorijsku amneziju, političko i svako drugo nasilje na kojima počiva ovaj režim. Živi spomenici ovog režima su svi oni koji su sudelovali u njegovom formiranju i održanju, od Šešelja do Belivuka – konstatuje Branislav Dimitrijević.
Dejan Atanacković povodom „poduhvata“ podizanja spomenika od strane trenutne vlasti veruje da je u pitanju, ne isključivo, ali u znatnoj meri, patološki sadizam.
– Mnoge individue u vrhu vlasti već godinama pokazuju sklonost ka iživljavanju nad građanima prema modelu svoga „šefa“ čiji se poremećaj ličnosti prenosi na njegove sluge kao zarazna bolest. Vesić naprosto zna koliko su Beograđanima odvratni njegovi spomenici, i sasvim sam siguran da je to jedan od razloga za njihovo permanentno postavljanje. Ali sem tog patološkog nivoa celog problema, tu su i politički i koruptivni nivo – primećuje on.
Za politički nivo ističe da je krajnje totalitaran i plitkouman, jer je politička funkcija tih spomenika naprosto ta da vlast slavi samu sebe, uz svu estetsku nakaradnost i populizam koji uz to idu.
– Sve te statue upravo su zato tako ružne i banalne zato što su odraz mentalnog sklopa pojedinaca u vrhu vlasti – ukazuje Atanacković i dodaje da je tu ipak koruptivni nivo najvažniji, jer „svi režimski spomenici stvar su kriminalnog upravljanja novcem građana, i svaki ponaosob predstavlja krivično delo, počevši od ludačke statue na Savskom trgu“.
On ističe i kulturni nivo problema, „koji daleko od toga da je samo estetski i pojavni, već se tiče zloupotrebe istorijskih ličnosti, a nama kao građanima se već odavno postavlja pitanje da li ćemo da dozvolimo da se naša istorija uobličava totalitarizmom, sadizmom i korupcijom“.
– Moj stav je već odavno da Beograd i građani Beograda moraju da fizički spreče svako novo postavljanje statua, a po smeni ove vlasti treba pokrenuti detaljne istrage o tokovima novca kojima su dosadašnje statue podignute. One koje su već postavljene potrebno je izmestiti u kontekst koji će biti adekvatan. Ne mislim, pritom, da nijedan deo Beograda i Srbije zaslužuje da mu se uvaljuje nešto što nije prikladno za centar Beograda, naprosto to bi bio oblik diskriminacije i nepoštovanja prema svakom građaninu Srbije u čijem vidokrugu bi to đubre osvanulo. Za te statue, sve do jedne, potrebno je osmisliti jedan novi obrazovni kontekst, neku vrstu muzeja gluposti i šunda, kao podsećanje na to kako smo kao društvo pali i kakvi su mediokriteti i budale čitavu deceniju upravljali našim životima i zloupotrebljavali našu istoriju. Muzej srama, muzej moralnog pada, muzej građanske lenjosti, pa neka buduće generacije uče na našim greškama – zaključuje Dejan Atanacković.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
