Veština prevođenja

Prevoditi – nemoguć i neophodan poduhvat, pisali su pre više od sedamdeset godina dvojica tršćanskih germanista, Gvido Kašani i Gvido Deveskovi – znači ući u život onog drugog i pustiti ga u sopstveni, gotovo postati taj drugi i pretvoriti ga u nas same.

Taj drugi – koji daje i prima – može biti pojedinac, zemlja, čitava jedna kultura. Prevoditi znači ujedno i postati drugi a ostati svoj i pretvoriti ga u sebe.

Pre mnogo godina Lea Riter Santini, velika italijansko-nemačka, nemačko-italijanska naučnica, u katrenu „Zapadno-istočnog divana“ videla je najuzvišeniji prikaz prevođenja:

Ist es ein lebendig Wesen, / Das sich in sich selbst getrennt? / Sind es zwei, die sich erlesen, / Dass man sie als eines kennt?

Je li to živo biće / koje je sebe u samome sebi podelilo? / Ili ih je dvoje, / što su želeli jednim da se čine?

Gete je možda i najviše bio svoj iznova ispisujući Hafiza, ali to ne bi bio bez Hafiza. Kada je govorio da je francuski prevod Žerara de Nervala njegovog „Fausta“ lepši od originala, iz njega je možda progovarao visokoparni ton dvorskog savetnika, no to ne umanjuje znatno težinu tih reči.

Danas se prevođenje često sramno potcenjuje, zanemaruju ga recenzenti zaboravljajući da zahvaljujući njemu mogu pristupiti knjizi o kojoj govore, loše je plaćeno, nadoknada stiže uz neprihvatljivo kašnjenje, ili je čak i nema.

Opasnost jeste ta da se izgubi osećaj književne i kreativne vrednosti prevoda: Džon Drajden svoj prevod „Enejide“ smatrao je vlastitim književnim remek-delom; Vinčenco Monti znatno je više uticao na italijansku književnost svojim prevodom „Ilijade“ nego svojom „Basvilijanom“; Šlegel je govorio da je prevod prvi oblik književne kritike; teško je prevariti tog dvojnika kakav je prevodilac.

Ne prevodi se samo ova ili ona knjiga; prevodi se i kultura, te, kroz nju, zemlja, njena civilizacija, njena istorija, što ulaze u naš um, našu maštu, naše osećaje kao što stranica poezije prodire i postaje delom naše ličnosti.

Dve kulture, dva jezika, dve zemlje prevode se – sjedinjuju, sukobljavaju, mešaju – u onom idealnom trajnom prevođenju uvek u nastajanju, što je stvarnost njihovog odnosa.

Taj odnos naročito je intenzivan između Nemačke i Italije, i to ne samo zbog Italienische Reise ili Minjonine pesme, već zbog susreta u najširem smislu ovih dveju zemalja, kroz istoriju, običaje, prirodu, stil ili stilove života, politiku, predrasude.

Intenzivan odnos, katkad i nejednak i nesrazmeran na ovaj ili onaj način. Nemci su upoznali i poznaju Italiju više nego što Italijani poznaju Nemačku, poglavito kada su u pitanju svakodnevni običaji, pejzaž, možda i gastronomija.

Napuljski zaliv ili Toskana privlače Nemce više nego što Švarcvald, dolina Rajne ili Salzstrasse privlače Italijane. Kada je reč o međusobnim predrasudama – a one gotovo uvek polaze odmah od izobličenog, prenaglašenog, uopštenog i lažiranog – mislim da su u tome jednaki. Izvrsna, izuzetno značajna knjiga o Italiji iz nemačke perspektive jeste nedavno objavljeno delo velikog novinara Tomasa Štajnfelda Italien. Porträt eines fremden Landes.

(Nastavak u narednom broju)

Prevod sa italijanskog: Nataša Gavrilović

Autor je poznati italijanski pisac, autor romana „Dunav“ i „Obustavljen postupak“ i knjige priča „Zakrivljeno vreme u Kremsu“ koja je nedavno objavljena u izdanju Arhipelaga.

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs