Vida Ognjenović: Blago je bilo tome koga je Jagoš, taj dobri razigrani večiti dečak obgrilo svojim prijateljstvom

Piše Vida Ognjenović za Nova.rs

Kako da poverujemo da je naš nesmireni, viloviti čarobnjak Jagoš dozvolio svojoj mašti da zaspi mrtvim snom. I da sad u nekoj nepoznatoj mu tišini sprema novu predstavu. A dobro znamo da mirovanje nije njegova radna pozicija, niti je tišina uslov kojem je težio. Jagošev radni ritam je bio olujno uzvitlan, rediteljski sto je podrhtavao od naleta njegovih ideja o budućoj predstavi, stolice su tancovale u njegovom ritmu, a kamoli glumci. Sve je na njegovim probama bilo u pokretu u igračkom naponu, žestoko, snažno, glasno, puno sjaja, volje i radne melodije.

Jagoš Marković je bio čovek pogon, čovek žarište igre, čovek zamaha i izazova. Bio je reditelj, glumac i čovek erutptivnog i zapaljivog htenja.

Takve su mu bile i predstave. Jagoševski uzvitlane, šaržirane jakim glumačkim sredstvima, muzikom, bojama, vodom, a sve to u pokretu, nezaustavljivo i snažno. Njegovi glumci su ga dobro razumeli i sledili. To je bilo divno saglasje. Govorila sam mu da je to što on radi pozorišni egzorcizam. Vi hoćete da igrom iz ljudi isterate zlo i đavola, govorila sam i to ne u šali. Pa uspevam li, pitao me. A šta vi mislite, odgovarala sam pitanjem. Kakvo je vaše iskustvo do sada? Ne znam, ne smem o tome ni da mislim, ali nadam se, priznavao je.

To nije merljivo, tešila sam ga, naš je uticaj na gledalište nemerljiv, jedino nas njihov aplauz uverava da nisu bili ravnodišni. A to je najvažnije. Ravnodušno gledalište je neoprostiva uvreda naše pozorišne časti, govorila sam mu, ali vi ste ipak i pronašli put da im ne date mira…To vam je dobra fora. Odgovarao je snažnim zagrljajem i galamom. Sećam se da je jedan kritičar svojevremeno poredio Jagoševe predstave sa vodopadom. Pa i jesu takve. Sruče se na gledalište i ne ostavljaju gledaocu mesta ni da trepne, a kamo li da ima neki otklon, nego ga zaokupe i nose u svom pravcu. Ima, verujem, gledalaca koji drže onaj nepoverljivi gard na početku , ali im taj stav tokom predstave oslabi.

Snaga koja dolazi sa scene nadjača njihov otpor i strah i sumnju. Jagoš je umeo da postigne to ritamsko jedinstvo scene i gledališta u kojem i publika i glumci zaigraju isti, vrtoglavi kovitlac. Sve što bi dotakao ovaj zaverenik igre, Jagoš Marković, sve je uvek od tog doticaja zaigralo i protreslo dosadu i distancu s obe strane zavese. Ni razgovor s njim nije bio moguć u nekom mlitavom tonu lenjosti i duga vremena. Ne, svaki je njegov pa i najkraći susret i najlakša konverzacija, sve je to uvek bilo u punom dahu.

Jagoša eros potpunog bitisanja nikad nije napuštao. Spadao je u one retke ljude koji uvek saslušaju vaš odgovor na njegovo pitanje kako ste, jer ga nikad nije postavljao mahinalno, po navici. On je inače sve te navike koje služe za ispunjenje građanske forme torpedovao iskrenim osećanjem, silovitim izrazima radosti viđenja, prijateljske odanosti i ljubavi. Zato ćemo mi, njegovi prijatelji, biti bolno siromašniji za te iskrene susrete s njim. Meni već surovo nedostaju njegove oči pune radosti, ruke raširene za snažan zagrljaj, usta razvučena u širok osmeh, to je bio Jagoš, vedar, vitalan, jak. Krasio ga je ozbiljan dar za prijateljski odnos.

Blago je bilo tome koga je Jagoš, taj dobri razigrani večiti dečak obgrilo svojim prijateljstvom. To njegovo izdvajanje ljudi po nekoj Jagoševskoj bliskosti, nazvala sam prijateljskim srodstvom. O svojim srodnicima u prijateljstvu kao što su Mira Stupica, Đurdjija Cvetić, na primer, da ih sve ne nabrajam, Jagoš se svojski brinuo, pa su mnogi lekari i službenici po kancelarijama bili uvereni da su mu oni stvarno rođaci. I bili su. I meni je Jagoš bio dragi srodnik. I moraću da počnem da se navikavam na to da je Jagoš zaspao zauvek. Ne poznajem način na koji se to postiže, u stvari odbijam da ga primenim – napisala je Vida Ognjenović za Nova.rs.