Vida Ognjenović o Čarlsu Simiću: „Toliko je plenila njegova skoro dečačka vedrina“

– Kad sam na radiju jutros slučajno, u prolazu, čula ime Čarls Simić, pomislila sam na trenutak da je dobio Nobelovu nagradu, što bi bilo sasvim prirodno. Nažalost, nije tako, ta nagrada ga je zauvek mimoišla, i vrlo mi je teško da govorim o Čarlsu jer sam ga mnogo volela, i mnogo me je potresla vest o njegovom odlasku – kaže za Danas Vida Ognjenović.

– Bili smo bliski prijatelji, družili smo se kad sam odlazila u Ameriku i kad je on dolazio u Beograd, dopisivali smo se povremeno i razmenjivali poruke dok se još nije razboleo. Čarls je bio sasvim neobičan čovek, bez poze, bez ičeg izveštačenog, njegova jednostavnost i prirodnost bili su toliko iznad svega trivijalnog, drečavog, kao što je bila i njegova poezija. Sve što je napisao je odraz i otisak njegove neobične ličnosti. On je pesnik koji je veoma mnogo čitao i odlično je poznavao literaturu, pratio je dešavanja na književnoj sceni, njegov put je bio put savremene literature. Nije voleo da priča o svojoj poeziji: „Da sam kritičar ili da sam tumač svoje poezije, pisao bih kritike, ne bih pisao pesme“, govorio je Čarls. Ali je, zato, o poeziji Novice Tadića mogao da govori satima, i to na najneobičniji način. Sada ne mogu da verujem da Čarls više nije sa nama, da više nikada neće doći u Beograd, i da nikada više neću moći da ga vidim. Jako mi teško to pada. Jer, toliko je plenila njegova skoro dečačka vedrina, njegova otvorenost u prijateljskom odnosu i razgovoru, a sve što je govorio i pisao bilo je daleko od svake lakoće dosetki – ističe Vida Ognjenović.