Vida Ognjenović: Dragoslav Mihailović je još jedan od književnih velikana koji je otišao, i koji je bio politički progonjen

– Tužna je vest da je otišao još jedan od velikana naše književnosti, jedan od onih koji su namučeni političkim pritiscima i zabranama, čovek koji je prošao sve kazne i nevolje i uspevao da ostane „sa očima izvan svakog zla“, što bi rekao pesnik. Ali, straha se nije mogao osloboditi – kaže za Danas književnica, dramatičarka i pozorišna rediteljka Vida Ognjenović, predsednica Srpkog PEN centra.

– Sećam se, režirala sam adaptaciju njegovog romana „Kad su cvetale tikve“ 1984. u Narodnom pozorištu, to je bilo njeno prvo postavljanje na scenu, posle zabrane predstave koju je po ovom romanu 1969. režirao Boro Drašković u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

Prošlo je petnaest godina od te zabrane koja je bila skandalozna, navodi Vida Ognjenović, i nova predstava „Kad su cvetale tikve“ bila je ozbiljan poduhvat.

– To je bila birana ekipa, mnogo smo pažljivo i sa mnogo pozorišne energije radili tu predstavu. Glavnu ulogu, boksera Ljubu Sretenovića zvanog Vrapče, Šampion, igrao je Miki Manojlović. On je dva meseca išao i trenirao boks, šalili smo se da može da krene da se takmiči u boksu. Olivera Marković i Petar Kralj su igrali njegovce roditelje, tu su bili i Boris Komnenić, Danilo Lazović, gotovo ceo ansambl Narodnog pozorišta. Imali smo i orkestar, koji je bio savremenik događanja koje je Dragoslav Mihailović opisivao u svom romanu – seća se Vida Ognjenović, dodajući da on nije dolazio na njihove probe.

– Rekao je da nema nerava za to i da se boji da ne „urekne“ predstavu, a kad je došao na gerenaralnu probu nije imao nikakvih primedbi. Bio je, naravno, srećan, međutim, do poslednjeg svetla na sceni na premijeri nije verovao da će se ona dogoditi. Još je bojao da će predstava biti prekinuta.

Posle velikog uspeha na premijeri, „Kad su cvetale tikve“ prikazana je i na Sterijinom pozorju, što je, prema rečima Vide Ognjenović, bila velika radost Dragoslavu.

– Predstava nije dobila nagradu, i to smo smatrali malom osvetom, nagrađena je jedna druga, u kojoj je takođe opisivano to vreme kojim se Dragoslav bavio u svom romanu. Ali, svejedno, mi smo se radovali komunikaciji s publikom i odjecima koje je predstava imala na Pozorju – seća se jedna od naših najznačajnijih književnica, koja je osim po peru sa Mihailovićem bliska i po političkim „packama“ koje i ona decenijama dobija.

– Zvala sam ga Fredi, po njegovoj knjizi priča „Laku noć Fredi“, prvoj koju je objavio, jer kao golootočanin godinama nije mogao da radi. Voleo je taj nadimak, a ponekad se i ljutio – seća se Vida Ognjenović.

– Ranih sedamdesetih godina donela sam mu iz Amerike prevod romana „Kad su cvetale tikve“, knjigu sam našla u knjižari u Los Anđelesu, o čemu sam mu poslala i pismo. A kako je Dragoslav u to vreme često menjao adrese, nije ga dobio. Jako se obradovao, mada je tu knjigu već imao, i kad smo se videli pokazao mi je i neke svoje druge knjige prevedene na engleski. Rekao mi je da voli što sam njegov roman našla u Los Anđelesu. Pričali smo tada i o tome kako knjige imaju svoju sudbinu, kako kaže jedna latinska poslovica – priseća se Ognjenović i ističe.

– Mnogo sam volela Dragoslava, on je bio čovek koji se dao voleti, a mnogo se namučio u životu. Zbogom, dragi Dragoslave“ – kaže za naš list Vida Ognjenović.