Vida Ognjenović: Pozorište nije vojna utvrda

Posle toga je smenjena, što je uopšte nije iznenadilo jer je to i očekivala, ali se seća da je tada saradnici i kolege u kući nisu napustili, niti su je osudili. „Svega jedan glas je bio za to da se povučem. A Ejdus je, kao direktor Drame, s druge strane zapretio prestankom rada ako se to dogodi“, kazala je, između ostalog, Vida Ognjenović u intervjuu za Danas

Kako s vremenskim odmakom gledate na period kada ste bili na čelu Narodnog pozorišta? Kakvo je bilo to vreme?

– Užasno vreme, eto takvo je bilo. Kad se sad osvrnem na to, pitam se otkud nam je bila ta energija. Bilo je to vreme velikih previranja i lomova. Država je pucala po šavovima, ljudi su bili u panici, pa su dolazili u pozorište kao u zaklon. Država je imala daleko preča posla, sve se izmeštalo iz ležišta, pa nismo ni mi u pozorištu mogli da očekujemo da s pozorištem bude sve kao u mirno doba. Napuštali su nas glumci, muzičari, baletski igrači. Sećam se naših rastanaka, bilo je i suza i obećanja da će se vratiti kad sve ovo prođe. Mi koji smo ostali poistovećivali smo sopstveni opstanak sa opstankom pozorišta. Snalazili smo se kako smo znali. Sume iz Ministarstva su bile sve manje i neredovne. Tražili smo sponzore, opremali predstave iz fundusa umešnošću scenografa i kostimografa. Imali smo tri scene, što je značilo po osamdeset predstava mesečno, plus putovanja, pa nije bilo ni najmanje lako. Treba da naglasim da je Narodno pozorište tada opstalo na velikoj požrtvovanoj energiji umetnika, na odanosti publike i podršci donatora. I te godine su svedočanstvo o tome koliko je predstavljačka umetnost na izgled krhka i ranjiva, u suštini žilava, otporna i izdržljiva… Nije s nama lako nijednoj nevolji…

Šta vama znači Narodno pozorište, šta su vam o njemu govorili pre nego što ste počeli tu da radite?

– To je kuća u kojoj sam provela veliki deo svog života, kao direktorka Drame, upravnica, rediteljka i dramski pisac. Među kolegama i saradnicima te pozorišne kuće ostvarila sam prijateljstva koja su izdržala mnoge izazove, i u tom ansamblu sam imala saradnike s kojima sam se najbolje profesionalno razumela. Kad, kao i mnoge moje kolege, kažem da je Narodno pozorište moja kuća, mislim to u velikoj meri i doslovno.

Otvorili ste vrata liderima opozicije 9. marta 1991. godine. Da li vas je bilo strah da to učinite, koja su vaša sećanja na taj dan i kako gledate na sve to s ove vremenske distance?

– Ne mogu da kažem da sam osećala strah, tu je radio adrenalin. Smatrala sam da je ludilo pustiti pedeset hiljada ljudi da stoje okupljeni na trgu, a da ne mogu da čuju govornike, organizatore, jer nemaju ozvučenje, ni binu s koje bi mogli da im se obrate. I tada sam se branila, kao što to obrazlažem i danas, da pozorište nije vojna utvrda, već civilna umetnička institucija, koja pripada građanima i najnormalnije je da im se sa balkona u ovakvoj situaciji neko obraća. Naravno, smenjena sam, ali i očekivala sam da će tako biti. No, članovi Saveta u Pozorištu me nisu osudili. Svega jedan glas je bio za to da se povučem. A Ejdus je, kao direktor Drame, s druge strane zapretio prestankom rada ako se to dogodi. Kolege me nisu napustile. Tada sam radila predstavu u Jugoslovenskom dramskom i nisu me u tome zaustavili. Hvala im. Inače, pravu satisfakciju sam doživela dvadeset godina kasnije, 2011. godine, u vreme Međunarodnog kongresa PEN-a. Tada smo, uz dozvolu tadašnjeg upravnika Pozorišta, Božidara Đurovića, čuveni balkon pretvorili u poetski podijum i više od dvadeset pisaca iz sveta na svojim maternjim jezicima sat i po su govorili poeziju i odlomke iz svoje proze uz odlično ozvučenje i video. Svet se okupljao na trgu. Bio je to veliki pesnički miting. Balkon je ponovo proradio kao Vavilonska kula.

A kako, recimo, gledate na to što je sa svih značajnijih pozorišta u svetu upravo sa balkona i trgova ispred pozorišnih zgrada nedavno proglašena Evropska republika?

– Smatram to najprirodnijim mestom za značajne proklamacije.

Sada je Narodno pozorište u krizi, a kada bude objavljen ovaj intervju, biće obeleženo 150 godina postojanja ove kuće. Kako komentarišete ovu situaciju – krizu i jubilej, jedno pored drugog?

– Žao mi je što se tako slavi jubilej. Nema mnogo kulturnih ustanova kod nas koje mogu da slave vek i po postojanja. No, priprema ovoga fijaska počela je mnogo ranije. Odnosom Vlade Srbije prema odlukama sa konkursa za upravnika Narodnog pozorišta 2016. godine. Tada je Upravni odbor za to mesto jednoglasno izabrao reditelja Božidara Đurovića, i taj je izbor, uz ministrov potpis prosleđen Vladi, koja tu odluku nikad nije razmatrala. Posle godinu i po dana bespravno produžavanog VD stanja, novi ministar je jednostavno povukao iz Vlade nerazmatranu odluku i raspisao novi konkurs, iako raniji nije završen. U međuvremenu je u znak protesta Upravni odbor podneo ostavku, koja u Ministarstvu nikad nije razmatrana. Dakle… šta da se kaže… Sad se vidi sad se zna…

Šta biste poželeli ovoj kući u budućnosti?

– Sve najbolje, kao što i zaslužuje pozorišna kuća sa tri umetnička ansambla u temelju, od kojih Drama slavi vek i po trajanja. Najčvršći je to materijal i opasan ako se njime ne rukuje s pažnjom i ljubavlju.