Vida Ognjenović: Sami smo krivi za naš mrak, jer hodamo žmureći

– Pozorište je daleko mudrije od svega, ono stvarno vidi i u mraku, i to što vidi ume da plasira i da pogodi metu. A naš duhovni i građanski mrak je danas veliki, i dosta se teško u njemu snalazimo. Ali, sami smo krivi i odgovorni za to, jer hodamo žmureći – kaže Vida Ognjenović, komentarišući za Danas naslov 8. međunarodnog festivala Novi Tvrđava teatar „Pozorište vidi i u mraku“, koji se upravo odvija u Vili Stanković u Čortanovcima.

Razgovor sa jednom od najuglednijih ličnosti ovdašnje kulture, književnicom, pozorišnom rediteljkom, profesorkom, aktivistkinjom, predsednicom srpskog i potpredsednicom svetskog PEN centra, odvijao se neposredno posle otvaranja ovog festivala (čiji je osnivač i selektor).

U toj festivalskoj gužvi saznali smo i da naš PEN centar, zbog nedovoljne finansijske podrške Ministarstva kulture, neće moći da učestvuje na svetskom kongresu, samim tim ni u obeležavanju stogodišnjice svetskog PEN-a, o čemu će biti objavljeno zvanično saopštenje.

Premijera predstave „Život se sa mnom mnogo poigrao“, po istoimenom romanu Davida Grosmana, kojom je otvoren 8. festival, ispraćena je ovacijama. Koliko je vama lično uzbudljivo što je u jednom delu svetske književnosti, glavna junakinja autentična žena iz našeg istorijskog i kulturnog iskustva?

– Duboko me je potresla životna priča Eve Nahir Panić u televizijskoj emisiji u kojoj je ona stoički opisivala svoj hod po mukama, i odgovarala na pitanja Danila Kiša, sećajući se svake pojedinosti i posle skoro četrdeset godina od tih mučnih događaja.

Taj TV dijalog, u realizaciji reditelja Aleksandra Mandića, emitovan je 1988, a repriziran mnogo puta do sad. Kiš i Mandić su se slučajno susreli u Tel Avivu sa njom i istoričarkom Ženi Lebel, koje su iz ove rodne zemlje tamo odnele teške ožiljke.

Eva Nahir je u međuvremenu postala skoro mitska figura. Napisano je o njoj mnoštvo tekstova i nekoliko knjiga.

A to što je, kako kažete, ona poreklom iz naših krajeva, čini da osećam i veću bliskost, jer je ovde i poreklo njenih stradanja, pa bolje prepoznajem njene patnje, i dublje saosećam s njom.

Veliki deo Grosmanovog romana odigrava se u Beogradu, na Golom otoku i drugim mestima nekadašnje Jugoslavije, prateći život ove junakinje, njene ćerke i unuke… Da li se zbog tog „viška istorije“ život stalno, i mnogo, poigrava sa ljudima u svim generacijama?

– Možda je bolje reći da je u pitanju višak patnje i stradanja u istoriji, čije su stranice kod nas možda više no drugde pune te surove igre životima, odnosno krvavim sukobima i bezobzirnim osvetama.

One se ovde nasleđuju iz generacije u generaciju, pa unucima „trnu zubi kad dedovi jedu kiselo grožđe“, kako kaže jedna starogrčka poslovica.

Eva Panić Nahir je simbol čovekove moći da ne prihvati političku i ideološku laž. Kako se nama desio sunovrat upravo tih moralnih uverenja, koje podrazumevaju nepristajanje na poniženje, na zabranu slobodnog govora, na licemerje, laž, kriminal, korupciju, mržnju prema drugima…, čime nas ova vlast „obasjava“ više od decenije?

– Uh, čime! Složeno je to pitanje. Prvo, trebalo bi da sunovrat zaista vidimo kao sunovrat, a ne poetično, kao usud. Morali bismo imati snage da istražimo korene, motive i dimenzije uzroka, da se trezveno zapitamo kako i zašto. To bi bio put do samospoznaje.

Umesto toga, mi, kao slabi đaci, stalno bežimo sa časova stvarnosti i smišljamo opravdanja pred njom i pred istorijom, kao pred učiteljicom, nastojeći da je ganemo narodnom pesmom i zahtevajući da bude dovoljno bolećiva i da dobro razmakne prste kroz koje nas gleda. I tako smo stalno u bekstvu od samih sebe, jer istoriju doživljavamo kao fotošop.

I prošlogodišnji festival otvoren je predstavom koja je adaptacija jednog velikog književnog dela, romana Aleksandra Tišme „Upotreba čoveka“. I tu je žena glavna junakinja, logorašica iz Aušvica. Na koje sve načine Grosmanov i Tišmin roman međusobno komuniciraju?

– Oba romana i obe dramatizacije su o patnjama žena u tim strašnim istorijskim kovitlanjima diktatorskih režima, i zato su važne, aktuelne i opominjuće za nas. Međutim, junakinje na različite načine podnose te užase, jer je ljudska izdržljivost inače nepredvidiva, i obe predstave govore o tim bolnim ožiljcima koji se teško ili nikako ne zaceljuju.

* Pred publikom 8. festivala sinoć je bila predstava po romanu Gorana Vojnovića „Jugoslavija, moja dežela“. Da li je, pored estetskog momenta, angažman bio glavni kriterijum za izbor predstava koje se takmiče za nagrade, i da li upravo time potvrđujete da pozorište vidi i u mraku?

– Glavni kriterijum festivalskog izbora jeste, pre svega, umetnički, pozorišni domet, odnosno: dobra predstava. A znamo da su mnogi činioci njene vrednosti, jer ona je sabirni rezultat različitih energija – od osnovne, pogonske, glumačke, do onoga koji rukuje dizanjem zavese.

I kad kažete da li je i angažman glavni kriterijum, verujem da mislite na politički angažman. Da, to je svakako veoma važan, uostalom i neizbežan činilac pozorišne predstave. Međutim, kad bi politički angažman bio glavni kriterijum, onda bi to značilo da je tvorcima predstave, kao i selektoru, umetnički kvalitet poslednja briga, jer se računa samo na taj politički učinak.

Predstava bi bila samo plaćeni propagandni letak za određenu opciju. Ne, ne, pozorište je daleko mudrije od toga, ono stvarno vidi i u mraku, i to što vidi ume da plasira i da pogodi metu. Drugim rečima, da bi političke ideje u predstavi delovale neposredno, moraju da budu umetnički izražene najboljim pozorišnjim sredstvima, kao što je to slučaj u predstavama na repertoaru ovogodišnjeg festivala NTT.

Šta je ostalo od naše nekadašnje zajedničke dežele, da li u njenim ruševinama, na širem društvenom planu, ne samo u kulturi, može da se pronađe neki trzaj ljudskosti i humanih ideja koje je imala, makar samo i kao vrsta gesla za nove generacije?

– Pa eto, nadajmo se da su ostali, kako kažete, ti trzaji ljudskosti u nama, a posebno u kulturi, koja bez njih ne može. Mišljenja sam da je jednom okušano zajedništvo, i da iskustvo prednosti i grešaka ne može biti sasvim poništeno ni ciljanim nasiljem, ni samim protokom vremena.

Jugoslavija kao državna celina već ima iskustvo promena u svojoj istoriji, i ovo što sada živimo je jedna od njih. Dakle, samo su promene stalne, malo je konačnih stvari.

Kuda nas vodi to što mi danas živimo jednu simulaciju normalnog života, u simulirano demokratskom društvu i zemlji simuliranog ekonomskog napretka, i što se autokratija ovde prihvata tako olako i brzo?

– Mi u stvari već živimo posledice svega toga, one se vide u našem otupelom ćutanju, u lenjosti društvene akcije, u tome što nam se stotine i stotine ljudi nalaze u bekstvu od kuće, odnosno iz zemlje…

Vidi se u odsustvu susedske i sugrađanske sloge. Vidi se u programiranom kalemljenju dece na računare, pri čemu zaboravljamo da se ljudskost teže uči na daljinu.

Da li možemo da se izborimo sa zloupotrebom javnog mnjenja, ako većina ljudi od ugleda i integriteta ćuti?

– Da, većina ljudi od ugleda i integriteta, kako kažete, ćuti. Dodala bih da ćute i ljudi od struke, ukoliko nisu već „zapalili“ odavde i sad su negde gde ih neko sluša i čuje.

Eto, zaćutali su zato što su se uverili da govore u vetar, jer se oni kojima je njihov govor bio upućen ponašaju po poslovici: „Pas laje, a karavani prolaze“.

Dosadna baruština za žabe i uvele lokvanje

Ono što danas nazivamo našim regionom, i dalje je, zahvaljujući političarima, „pandorina kutija“ i bure baruta. Kako doživljavate ove nove događaje u Crnoj Gori, a dobro poznajete tu sredinu i prilike?

– Ne, ne poznajem dobro te prilike, jer je naivna svaka pretpostavka o tome šta sve u toj maloj sredini može biti razlog za podele i međusobne sukobe. Izgleda da je poslovica: „Oko za oko, zub za zub“ tamo postala nasledni politički program.

I čini se da naspram neutaživog epskog nagona za burne razmirice i trvenja, mirni civilni život deluje kao dosadna baruština za žabe i uvele lokvanje.

Ideologizovane naredbe

Imali ste zanimljivo leto, vaša predstava „Kozocid“ doživela je veliki uspeh na letnjim festivalima. Da li se publika prepoznaje u tom ogledalu koje stavljate pred nju?

– Utisci po reakcijama gledalaca pokazuju da publika dobro prepoznaje tu raspravu o pogubnim dejstvima ideologizovane naredbe, koja čoveka prisilom pretvara u nemisleće biće. Prepoznaje, shvata o čemu se radi, ali…