Foto: FoNet Zoran MrdaŽarko Laušević, jedan od najdarovitijih, najposebnijih i najvoljenijih pozorišnih i filmskih glumaca ovog prostora, preminuo je danas u Beogradu u 64. godini, posle kratke i teške bolesti, a vest o njegovoj smrti uznemirila je i rastužila kulturnu javnost u regionu, dok se njegovi bliski prijatelji i kolege sa mnogo emocija podsećaju „nepodnošljive lakoće“ njegovog životnog puta.
Sve ono što je ostavio na sceni, u pozorištu koje je jedna od najneuhvatljivijih i najprolaznijih umetnosti, kako je govorio Ronald Harvud, čini deo istorije našeg teatra, kao što i njegovi filmski likovi koje je ostvario pripadaju najvišim dometima ovdašnje kinematografije.
Laušević je govorio da je pozorište ogroman akumulator za glumca, i „poslednja oaza u kojoj još može da uči, da se bavi sobom i glumom“, a ključnu ulogu u karijeri odigrao je u „Kanjošu Macedonoviću“, po tekstu i u režiji Vide Ognjenović, koja mu je donela i Nagradu „Zoran Radmilović“ za glumačku bravuru.
Predstava je premijerno bila izvedena 1989. na budvanskom festivalu, na Malom žalu na Kraljičinoj plaži u Miločeru, i ušla je u istoriju po veličanstvenoj umetnosti glume Lauševića i Petra Kralja, koji je ostao nezaboravan u liku Daskala.
– Osećam se toliko tužno i prazno, Žarko je bio umetnik od specijalnog kova, njegova osetljivost za svet umetnosti bila je ogromna – kaže za Danas Vida Ognjenović.
– On je ulogu Kanjoša Macedonovića toliko istražio, toliko je čitao o njemu i toliko je radio na njegovom liku da ga je i nadgradio. U suštini, Kanjoš je njegovo umetničko delo u potpunosti.
Kao što vajari naprave skulpuru, tako je i on napravio Kanjoša. On je inače bio čovek velike, čudesne osetljivosti, čudesne osećajnosti, neviđeno nežan. Čovek odan vrlini, odan dobroti, odan čestitosti, odan prijateljima.
Kako ističe Vida Ognjenović, ona smatra da Laušević nije preminuo od bolesti.
– Mislim da ga je ubila tragedija koja se dogodila, nikada nije prestao da razmišlja o tome kako mu se to moglo dogoditi, i kako je sebi to dozvolio. Kad bi ljudi samo znali koliko je Žarko duboko patio zbog te nesreće i tragedije, verovatno ne bi verovali.
Ta ga je patnja i ubila, on nije otišao zbog bolesti nego iz te ogromne tuge – smatra Vida Ognjenović.
Kako ističe, ostala je bez velikog prijatelja:
– Žarko je bio od tih ljudi za koje osećate da su s vama u svakom trenutku, koje možete zvati u svako vreme, i kojima možete reći šta vas muči. Bio je čovek od najređe vrste, ogromnih ljudskih i umetničkih dimenzija, čudesan. I osećam se tako mnogo usamljeno zbog njegovog odlaska – kaže sa suzama, i vidno uznemirena Vida Ognjenović.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
