Viktor Igo, francuski nacionalni pisac

Zabrinuti, a reklo bi se i pomalo ljubomorni na Engleze, Nemce i ostale, Francuzi s vremena na vreme, i na različite načine, pokreću pitanje nacionalnog pisca. Najnovije skretanje pažnje na problem stiglo je od časopisa „Medium“ koji uređuje pisac i univerzitetski profesor, tvorac mediologije (teorija o uticaju medija i tehnologije medija na društvo) Režis Debre. Čitav tromesečni broj januar-mart 2015 „Medium“ je posvetio temi i debati o temi, ali nacionalnog pisca nije „odredio“. Na taj korak odlučio se književni časopis „Magazin literer“ koji je jednom kredibilnom institutu za ispitivanje javnog mnjenja poverio da uz pomoć reprezentativnog uzorka Francuza dođe do odgovora na pitanje o piscu koji „najbolje inkarnira kulturu, jezik i genij Francuske u zemlji i u inostranstvu“. Ispitanicima je ponuđena lista od 35 domaćih velikih pisaca, pesnika i mislilaca, a mogli su među njima da izaberu najviše šest. U konačnom zbiru „glasova“ ubedljivu pobedu odneo je Viktor Igo (1802-1885), romansijer, pesnik i dramski pisac, te politička ličnost i angažovani intelektualac (protiv Napoleona III, na primer, što ga je koštalo 20 godina izgnanstva) koji je igrao značajnu ulogu u istoriji Francuske XIX veka. Vlasnik brenda „Molijerov jezik“, kojim se označava autentičan francuski jezik i lepa književnost njime pisana – Molijer lično – našao se na drugoj poziciji, ispred Emila Zole, koji je na trećem mestu.

U gornjem delu tabele su Žil Vern, Volter, Mopasan, Aleksandar Dima, Balzak, kao i Sent-Egziperi, dok su na primer Bodler, Sartr, Rembo, Prust i Rasin u sredini, a Stendal, Flober i Selin na kraju tabele. Među poslednjima je prošlogodišnji nobelovac Patrik Modiano, ali ostaje kako kuriozitet da je jedini živi pisac koji se našao na listi pretendenata na titulu nacionalnog pisca.

Časopis „Magazin literer“ objavio je i mišljenja dvadeset savremenih francuskih književnika i književnica o nacionalnom piscu i njihove pojedinačne izbore. Kao što se može pretpostaviti, Igo, Balzak, Prust, Bodler i Selin našli su tu svoje mesto uz prikladna obrazloženja o veličini i značaju njihovog dela, a pozivu redakcije da izabere francuskog „nacionalnog pisca“ odazvao se i Umberto Eko. „Rable – nesumnjivo, i bez potrebe da se objašnjava“, poručio je kratko italijanski pisac, filozof, teoretičar književnosti i jedan od najpoznatijih svetskih erudita.

Što se Igoa tiče, njegova nedavna „pobeda“ među mandatarima „francuskog duha“, potvrda je da su ga Francuzi najzad odredili za svog nacionalnog pisca. Jer, pre četvrt veka obavljeno je jedno slično istraživanje, tog puta ne u vezi sa besmrtnim imenima francuske književnosti, već u vezi s njihovim delima. Pokazalo se da ogromna većina Francuza – njih 85 odsto – poznaje roman „Jadnici“ Viktora Igoa, što mu je donelo oreol „nacionalnog romana“ koji se, shodno rezultatima tog istraživanja, ne bi mogao pripisati, recimo, Balzakovim „Izgubljenim iluzijama“ ili Selinovom „Putovanju nakraj noći“, bez obzira na snagu i lepotu njihovih likova čije sudbine su u srcu istorije Francuske.

Uz to, Francuska već dugo razmišlja da svojim brojnim kulturnim centrima i institutima u inostranstvu podari ime književnog velikana koji će njenu kulturu i jezik najbolje u svetu predstavljati, kao što je to slučaj s nemačkim „Gete institutom“, italijanskim „Društvom Dantea Aligerija“, španskim „Institutom Seravntes“, portugalskim „Institutom Kamois“ ili kineskim „Institutom Konfucije“. Nema sumnje da će francuske kulturne institucije u inostranstvu poneti ime Viktora Igoa, velikog poete, mislioca i humaniste, poznatog i po svojim naprednim idejama o ujedinjenoj Evropi, izraženim u brojnim govorima i apelima, među kojima je i apel „Za Srbiju“ (1876). Francuski parlament, naime, trenutno raspravlja o nacrtu zakona kojim se, pored ostalog, predviđa da 135 francuskih kulturnih centara širom sveta ponesu ime „Institut Viktor Igo“.