Vim Venders: Grad se bolje čuva u fikciji nego u dokumentarcima

Venders se prisetio svog prvog iskustva gledanja filma kada se uplašio, govorio je koliko mu je važno da ono što očima “snimi” i srcem doživi prenese na ekran, te koliko je velika privilegija filmskih stvaralaca što svoj pogled na svet mogu da podele sa publikom.

Kazao je da Nik Kejv postaje Frenk Sinatra 21. veka i da će dati sve od sebe da ga dovuče u Sarajevo, da producenti iseku uvek najzanimljivije delove filma, da je isprva bio očaran Amerikom kao mitskom zemljom, ali da je kasnije shvatio da je tamo kad se izađe iz NJujorka sve isto, da je američki krajolik bezveze, ali i da ga fascinira.

Ispričao je kako ga je Bono Voks uhvatio na foru i navukao da snimi film “Hotel od milion dolara”, da je njegova majka želela da bude doktor, ali i da se on sam dugo tražio i da je na početku žudeo da postane slikar.

Govorio bi Venders i duže od predviđenog da nema brižnih asistentkinja koje jedna drugoj očima daju znakove da je vreme da se “svira“ kraj.

Ovaj, u svakom, pa i u smislu fizičke visine gigant u kinematografiji pogledom hvata svaku, pa i onu najstidljivije podignutu ruku u sali kao znak da mu se želi postaviti pitanje i voleo bi, očito je, da nikoga ne mora da uskrati za odgovor. Fin čovek Vim Venders…

Mesto

Prema Vendersovim rečima ideje nisu idealne stvari za filmove.

– Potrebno je malo više od ideja, jer ideja možeš imati stotine svaki dan, kad čitaš novine, hodaš Sarajevom, neprekidno… Ideje ne stvaraju filmove. Moji filmovi počinju uvek kad se dese dve, tri stvari odjednom, a najbitnije je mesto. Ako mi se dopadne mesto mogu zamisliti da ispričam priču na tom mestu. Ako se sretnu (mesto, priča, likovi – prim. A.Ć.), ako mislim da se mogu desiti samo tu, mozak počinje da mi otkucava i tad mogu zamisliti da pravim film – objasnio je Venders.

On je dodao da voli filmove koji se dešavaju samo na posebnom mestu i u posebnoj kulturi, ali da mu se tokom karijere dešavalo da radi i kada se ne stvore uslovi koji za njega predstavljaju idealnu bazu. Disocijacija mesta i priče, koje je iskusio radeći na filmu “Slovo srama” baziranom na romanu Natanijela Hortona su zbog toga imali katastrofalne rezultate, smatra Venders.

– Jedino mesto na kome nisam mogao da snimam, a hteo sam, bila je istočna obala SAD, ali za to nismo imali novac… Na kraju smo morali da snimamo špageti vestern u selu u Španiji. Špageti vesterni nisu snimani u Italiji, već u bivšoj Jugoslaviji i mnogi u tom jednom prokletom selu u Španiji – prisetio se Venders…

On je ispričao da je zbog toga snimanje tog filma bilo tako užasavajuće iskustvo da u njega ni sekunde nije verovao.

– Nisam znao gde da postavim kameru, šta da radim, nisam verovao ni sekund. Glumci su bili u kostimima koje sam takođe mrzeo. Nije bilo rokenrola, džuboksa, kola, svega što volim. Posle tog iskustva sam mislio da više neću praviti filmove. To je za mene bila katastrofa – kazao je Venders, dodajući da se na sreću to više nikad nije ponovilo.

On je rekao da je posle ovog neuspeha bio spreman da odustane od “fensi ideje da bude reditelj“.

– Nisam ni hteo da budem filmadžija, već slikar – kazao je dodajući da se ni njegovoj majci nije sviđalo to zanimanje, te da je njena želja bila da joj dete postane doktor.

– Tek kad sam dobio Zlatnu palmu bila je srećna što joj je sin reditelj – dodao je Venders koji je odlučio da sebi ipak da još jednu priliku, ali da to bude pod njegovim uslovima.

Amerika

– Hteo sam da snimam hronološki, da pripovedanje ide od početka do kraja – samo što produkcijski menadžeri to ne dozvoljavaju, jer finansijski nema smisla… Rekoh, napraviću road movie sa ne toliko para, tako da uživam. Znao sam mesta… – kazao je veliki putnik.

Venders je objasnio da mnogo voli putovanja, a najviše kad ne zna gde ide.

– Uvek negde možeš naći dom. Kad si na putu, ne znaš uvek gde ćeš završiti, što je sjajno kreativno stanje. Toliko volim putovanja i to iskustvo da sam napravio tri road filma.

Kao posebno putovanje Venders je izdvojio Ameriku u koju je, odrastajući u posleratnoj Nemačkoj, uvek želeo da ode.

– Putovanje Amerikom je uzbudljivo zato što je toliko široka i dugačka. Za mene je Amerika dok sam odrastao bila mitska zemlja. Odrastali smo na američkim stripovima, filmovima, muzici, sve je bilo američko. Uvek sam želeo da odem tamo. Samo, kad dođeš, shvatiš da je američki krajolik bezveze. Napustiš NJujork i onda je dalje sve isto. Ne moraš dalje, sve si video – smatra Venders.

Nebo nad Berlinom

Da nije bilo Amerike, verovatno ni njegov kultni film “Nebo nad Berlinom” ne bi tako izgledao. Sve je počelo od mesta – samo sa idejom da snima u Berlinu.

– Bio sam osam godina u SAD i hteo sam da snimim film dobrodošlice u svoj grad, o gradu, o tome kako je biti Nemac. Ali nisam hteo dokumentarac. Grad se bolje čuva u fikciji nego u dokumentarcima. Tražio sam priču, razgledao sam unaokolo, pričao sa mnogo ljudi, i svako drugo veče nastupao je Kejv. Bio je veliki andergraund junak u Berlinu. NJegovi koncerti nikad nisu trajali kraće od dva sata a posle bi nastavljao dalje sa izlaskom tako da ste morali ostati budni do kasno da biste razgovarali sa njim. Sreo sam ga par puta i konstatovao da film mora imati scene Kejvovih koncerata. Konačno, došao sam do njegovog stana, rano u podne. Još je spavao, probudio sam ga i pitao da snimimo koncertne scene. To nije bio pravi koncert, odlučili smo se za dve pesme. Postali smo dobri prijatelji i sarađivali na još nekoliko filmova. On je neverovatan muzičar, sve je bolji i bolji. Postaje Frenk Sinatra 21. veka a ostaje dosledan sebi. Poslednji njegovi koncerti su nešto najlepše što sam gledao – ispričao je Venders.

Saznavši od publike da Kejv nikad nije bio u Sarajevu kazao je da će dati sve od sebe da ga dovuče u ovaj grad.

Zaseda Bona Voksa

Venders je rekao da je priča o filmu “Hotel od milion dolara” divna jer ona ima baš puno veze sa konkretnim mestom.

– Bono je sredinom osamdesetih snimio spot za sjajnu pesmu “Where the streets have no name”. U Los Anđelesu, iz nekog razloga, na krovu Hotela od milion dolara i bio je vrlo impresioniran i tim mestom i njegovim sjajnim imenom.

– U suštini, hotel je bilo pakao, svratište za propalice, zaboravljene, beskućnike, narkomane. Bono je napisao o tome priču i nekoliko godina kasnije mi je pokazao. Nije rekao: “Hajde da pravimo film”, već šta mislim da može da se uradi sa tim, da li znam reditelja, pretvarao se da mu treba moj savet. Svidela mi se priča, bio je uključen i scenarista, pomogao sam malo oko scenarija, misleći da pomažem prijatelju. Stvarno sam bio ubeđen da sam savetnik. Razmišljali smo ko bi mogao režirati, sad kad imamo scenario. Onda sam shvatio da je to sve klopka. NJih dvojica su sedeli ispred mene, Bono se samo smeškao dok sam ja strastveno pričao o scenariju, šta i kako treba snimati, da se to mora uraditi samo u tom hotelu, nikako u studiju. „Mislim da ne treba više da tražimo reditelja“, rekao je Bono, a ja sam shvatio da sam uhvaćen – prisetio se Venders.

On je rekao, da se, naravno, i njemu dopalo tako specifično mesto, “tajanstveni simbol veoma bogate Amerike”.

– Dvadesetih godina je filmska industrija bila smeštena u toj četvrti. Simbol slave i bogatstva, a sada su tu samo propalice stanovale. Dopala mi se ta metafora – rekao je Venders, dodajući da je Bono Voks filmu mnogo doprineo muzikom, “predivnim, stvarno, zapanjujućim saundtrekom”…

Recepti za film

Uporedivši vreme kada je on stasavao kao reditelj i današnje Venders je zapazio da je mladima sada mnogo teže i da njega prestravljuju sve te prefabrikovane ideje o pravljenju filmova, PR, strategije…

– Danas je velika potražanja za spravama ali i receptima kako se prave filmovi. I uplaši me kad vidim mlade koji imaju prefabrikovane ideje kako se prave filmovi. Moraš naučiti o PR-u, prodaji, pičingu, o čemu nisam ništa znao do pre deset godina – kazao je Venders.

On je rekao da je naučio kako da producira svoje filmove i da mu se dopada ideja da kontroliše svoja sredstva, da, ako ih ima i malo, može s njima mnogo da uradi.

– Ako si svoj producent možeš izvući maksimum. Ako nemaš dovoljno novca, moraš to zameniti idejama. Uglavnom, kad sam radio sa manje bilo je bolje. Ali ponekad sa užasom pomislim na filmove koje bih uradio da sam imao više. Ali više novca ne podstiče tvoju maštu – skrenuo je pažnju Venders. On je izdvojio neke od filmova koji su mu naročito dragi kao što je “Alisa u gradovima”, koja je od njega napravila filmadžiju ali mu je, kako je rekao, srcu drag i “Do kraja sveta” iako je on u izvesnom smislu bio propast.

– Bio je to najambiciozniji film koji sam uradio u životu, najskuplji nezavisan film.

Venders je dodao da je bio posebno očajan i zbog toga što su ga producenti primorali da skrati film sa šest časova na dva i po.

– Sve što je bilo zabavno nestalo je. Naterali mu me da se držim ugovora… – kazao je Venders, dodajući da će publika u Sarajevu moći da pogleda autorsku i digitalizovanu verziju ovog ostvarenja zahvaljujući neprofitnoj Fondaciji Wenders.

Druge umetnosti na filmu

Objašnjavajući kako ga inspirišu druge umetničke discipline i na koji način se suočava sa izazovima da ih pretoči u filmski jezik, Vim Venders je ispričao kako se nenadano zaljubio u ples i došao na ideju da snimi film „Pina“.

– Sredinom osamdesetih, tokom leta, bio sam u Veneciji. Divno vreme, uživao sam jedući mnogo sladoleda svaki dan, kad je moja tadašnja devojka spazila poster s nemačkom plesačicom koja će nastupiti sledeći dan u teatru La Feniče. Pokazala je plakat: „Evo gde ćemo sutra“, rekla je. „Ne“, uzvratio sam. „Ples? Ja? Nikako. U Veneciji sam. Želim da uživam, da jedem još više sladoleda i šetam okolo“, pokušao sam da joj objasnim. Poslednja stvar koju želim je da gledam ples. „Isključi me iz toga. Nije to za mene“, rekao sam joj. Ali uspela je da me ubedi – rekao je Venders dodajući da je shvatio da će morati da joj pravi društvo, imajući u vidu da je to jedini način da u miru nastave vezu.

– Otišli smo i ja sam bio spreman da provedem jedno od najdosadnijih večeri u svom životu. Nakon deset minuta, jecao sam. Nikada pre nisam video tako nešto, nikad ranije to nisam iskusio. Shvatio sam da je reč o nečem, zaista, emotivno velikom, da taj komad govori o muškarcu i ženi i njihovom odnosu ali na potpuno drugačiji način nego što će film ikad moći. Bio sam preplavljen. Sledećeg jutra sam doručkovao sa gospođom koja je bila zadužena za Pinu Bauš – ispričao je Venders.

On je rekao da je od tog momenta želeo da napravi film o Pini, dodajući da su decenije prošle dok nije ušao u proces snimanja. Prema Vendersonovim rečima, najveći izazov je bio to što je ples po sebi potpuno potpuno drugačija umetnost od filma, s drugačijim jezikom, a on je želeo da kinematografskim sredstvima dočara tu lepotu i to na način kako ju je on sam doživeo kada ju je prvi put video.

– Nakon toga gledao sam svaki komad Pine Bauš koji je radila. Nameravao sam da napravim film o njenoj umetnosti i bilo mi je veoma važno da je, ako je snimam, učinim živom u ekranizaciji. Prolazile su godine, a ja i dalje nisam znao kako to da izvedem… Shvatio sam da je moja kamera nemoćna da uhvati esenciju toga što želim. Dvadeset godina kasnije pojavila se 3D tehnologija – rekao je Venders, dodajući da mu je upravo ona omogućila da to za čime žudi prevede na ekran. Drugi primer je fotografija, kazao je Venders, koji se i sam pasionirani fotograf.

– Mnogo volim fotografiju. Nisam kolekcionar iako posedujem mnogo fotografija. Među njima su i dve posebne koje nosim sa sobom – kazao je dodajući da su mu te slike veoma inspirativne, da ih je snimio brazilski fotograf…

– Te dve slike dolaze iz potpuno drugačijeg okruženja. Ja ne znam kako bi ih napravio – primetio je Venders, ocenivši da su ove fotografije načinjene iz veoma drugačije perspektive, da se potpuno razlikuju od njegovog pristupa fotografiji, da one emotivno pokreću i da se na kraju sreo sa njihovim autorom.

– Verovatno ćemo napraviti film o njegovoj fotografiji, a ne moj pogled na njih. Tako da sam i dalje u potrazi za načinom da ih prevedem – konastatovao je Venders koji trenutno na radi na filmu inspirisanom arhitekturom.

Sporost je kul

Vim Venders ispričao je da je studentima kojima predaje odlučio da pusti filmove Tea Angelopulusa ali da se jako plašio da će im biti dosadno i da će to za njih biti presporo.

– Zamislite, meni sporo? – našalio se na sopstveni račun, dodajući da se mimo očekivanja studentima Angelopulus mnogo dopao, da su zapravo bili oduševljeni s obzirom na to da su svoje sledeće studentske filmove počeli da koncipiraju sa desetominutnim kadrovima, te da prave sedmodnevne probe za kadar.

– Kao da je sporost kul – našalio se Venders kome je, inače, dan posle uručenja Počasnog srca Sarajeva bio rođendan.