Vim Venders u Kanu sa svoja dva nova filma – igranim „Divni dani“ i dokumentarcem o Anselmu Kiferu: Potraga za nevidljivim i nedostižnim

Priča se ponavlja kada je u pitanju muzika, vizuelne umetnosti, fotografija i film.

Kompozitori kao Betoven, Šumanovi, Vagner, Maler, Šenberg, spadaju među titane evropske moderne tradicije.

Slikari od Direra pa sve do monumentalnih radova Rihtera i Kifera. Kad su u pitanju filmski stvaraoci 20. stoleća – od Frica Langa do R. M. Fasbindera i Vima Vendersa, kao i nemačkih i austrijskih sineasta poput Bilija Vajldera i Ernsta Lubica, koji su imali značajnu ulogu u istoriji Holivuda.

Jedan od tih divova nemačke i evropske kulture je nesumnjivo Vim Venders.

Filmski reditelj, scenarista, pisac, fotograf, slikar, od čije umetničke biografije vam bukvalno zastaje dah.

Više od 20 izložbi, nekoliko umetničkih instalacija, more eseja i više od 30 filmova.

I to kakvih!

Sa nekoliko svojih dela, Venders je trajno obeležio istoriju sedme umetnosti – počev od filma „Alis u gradovima“ (1974), „Stanje stvari“ (1982), „Pariz, Teksas“ (1984), „Nebo nad Berlinom“ (1987), „Do kraja sveta“ (1991) i mnogih drugih.

Potpisao je i brojne dokumentarce, među kojima se izdvajaju „Buena Vista Social Club“ (1999), „Pina“ (2011), „So zemlje“ (2014), kao i „Čovek od reči“ (2018).

Osvojio je mnoštvo najprestižnijih nagrada – Zlatnog lava u Veneciji, Zlatnu palmu u Kanu, Zlatnog medveda u Berlinu, i bio je tri puta nominovan za Oskara.

No, i pored toga, Vim se sa skoro dečijim entuzijazmom upušta u nove filmske avanture i izazove.

Da bi sada u 77. godini, došao u Kan sa još dva nova dela – dramom „Divni dani“, smeštenoj u Japanu, i dokumentarnim filmom o slikaru Anselmu Kiferu.

Reklo bi se – nezaustavljiv čovek!

Novi nemački film

Venders je rođen ’45. u Diseldorfu i potiče iz katoličke familije.

Da nije u mladosti otkrio rokenrol, lako je mogao da postane sveštenik.

Ovako se zaljubio u muziku i slikarstvo, krenuo da studira medicinu i filosofiju, napustio i jedno i drugo da bi se posvetio studijama slikarstva u Parizu.

Nakon izvesnog vremena odustaje i od toga i predaje se svojoj najnovijoj i najvećoj strasti – filmu.

Po povratku u Nemačku, upisuje se na Univerzitet za televiziju i film u Minhenu i počinje da piše filmske kritike za najprestižnije nemačke novine.

Minhen je 60-ih godina bio meka novog nemačkog filma.

Tu su se sreli, sarađivali i postali drugari – Fasbinder, Hercog i Venders.

Sva trojica su, svaki na svoj način, obeležili poratnu kinematografiju – Fasbinder silovito, sa žestinom i ludilom; Hercog kao opsednut čovek i poeta, i Venders kao filosof.

Jer sva njegova dela su potraga za nečim nevidljivim, nedostižnim.

Za suštinom.

Za apsolutom.

Pa makar i uz pomoć misticizma.

I anđela.

No, pored njegovih melanholičnih fikcija i intrigantnih priča obojenih setom, tugom, ali i lepotom i znatiželjom, sa junacima u potrazi za samima sobom, Venders kaže da je njegov jedini san uvek bio “da nađe ili izmisli nešto što nije znao sam”.

Pa ipak, ovaj jedinstveni sineasta se nije zadržao samo na tome.

Okrenuo je svoju kameru i onima koji su napravili čuda – u svetu muzike, dizajna, mode, baleta, arhitekture, itd.

I poslednji u tom nizu, sa kojim je došao u Kan, dokumentarni film o sigurno najvećem i najznačajnijem nemačkom i svetskom savremenom umetniku Anselmu Kiferu.

To je jedinstveno kinematografsko iskustvo koje osvetljava delo ovog umetnika i otkriva njegov životni put, njegov kreativni proces i njegovu fascinaciju istorijom i mitologijom.

U njemu se prošlost i sadašnjost prepliću, da bi izbrisale granice između slikarstva i filma, omogućivši tako da se kompletno i bez ostatka uđe u svet ovog genija.

Kolosalno umetničko delo

Vendersov nekonvencionalni dokumentarac vodi gledaoca u unutrašnjost simboličnog i apokaliptičnog sveta Anselma Kifera.

Kako kroz sadašnji studio u Parizu, tako i prethodni, na jugu Francuske, u kome je proveo skoro 20 godina.

Teško je opisati šta Vendersova 3D kamera hvata dok putuje sporo i temeljno kroz građevine, tunele, kaverne i spoljni prostor koji je Kifer izgradio u La Ribaute, napuštenoj fabrici svile u blizini gradića Barjak, na jugu Francuske.

Nemoguće je definisati šta je to – grad u nastajanju, nedovršeno gradilište, ruina koja evocira na mesta poput Pompeje, ili set za snimanje naučnofantastičnog filma.

Ili je to, jednostavno, samo po sebi kolosalno umetničko delo.

Tu, u toj kovačnici, gradilištu, apstraktnom, lunarnom prostoru smeštene su Kiferove monumentalne skulpture i platna.

U njegovim mračnim i impresivnim delima, najčešće u zemljanim, braon, sivim, prašnjavim i crnim tonovima, mnogi vide refleksije njegovog poratnog detinjstva u Nemačkoj.

Tim više što on pravi česte reference na Holokaust, spiritističku tradiciju Kabale, na poeziju Pola Celana itd.

Da li je to ili nije replika Berlina ’45. teško je reći, ali možda je to njegov odgovor na pitanje koje je još davno postavio Džojs – “kako uopšte biti nemački umetnik nakon Hitlera, kako pobeći od nedavne istorije i svih njenih košmara?”

Sa cementom i čelikom, metalom i drvetom, uljem, blatom i prašinom, kao i sa tkaninom, zrnevljem, papirom i biljkama, Kifer neumorno pokušava da iznađe odgovor na to pitanje.

Ukoliko niste bili u prilici da uživo vidite Kiferova dela, koja prosto zaslepljuju svojom lepotom, originalnošću, monumentalnošću, onda je Vendersov film dodatni razlog da ga vidite.

Jer susret ova dva genija će vas odvesti na putovanje koje nikada nećete zaboraviti.

Koje će vas uznemiriti i ostaviti bez daha.

Filosofija japanskih javnih toaleta

Sa njegovim dugometražnim filmom „Srećni dani“ idemo u sasvim drugi svet.

U Japan.

Ako ste nekada bili u ovoj egzotičnoj zemlji, nećete biti iznenađeni saznanjem da je radnju filma smestio u javni toalet, budući da su to prostori koji svakog posetioca fasciniraju trostruko – prvo, svojom čistoćom; drugo, svojim dizajnom i, trece, činjenicom da uvek i iznova testiraju vašu inteligenciju – jer treba dokučiti kako oni zapravo funkcionišu!

Tako se radnja Vendersovog filma odvija u javnim toaletima koji su deo urbanog projekta – Tokio toilet projekat, koje su dizajnirali najslavniji japanski arhitekti – od Tadao Anda do Su Fudžimota.

Upravo su futuristički dizajn i jedinstveni kulturni duh i izgled tih prostora inspirisali Vendersa da tu smesti radnju svog novog filma.

“Toalet je mesto u kome su svi ljudi isti. Tu nema bogatih i siromašnih, mladih i starih, svi su deo čovečanstva. Tu ima nečega veoma japanskog u samoj ideji, u celom ambijentu. I ja mislim da je to skoro ideja Utopije”.

Glavna ličnost filma je Hirajama, čistač toaleta, koga tumači slavni japanski glumac Koju Yakucho.

Čovek naizgled zadovoljan i srećan životom koji vodi.

Van svakodnevne radne rutine, on uživa u muzici i knjigama.

I u fotografisanju drveća.

Film polako otkriva detalje iz prošlosti glavnog junaka i priča kreće…

Da li to Venders ide ka svojoj drugoj Palmi?

Videćemo!

Sigurno je jedno – da i sa Palmom i bez nje sreća i zadovoljstvo druženja sa njegovim delom neće biti ništa manja.