Virus je demaskirao mnoge laži i iluzije kao neki pravi opozicionar

Roman Vedrane Rudan koji je dramatizovalo i postavila na scenu još pre osam godina u Rijeci (koprodukcija HNK „Ivana pl. Zajca“ i HKD teatra „Rijeka“), trebalo je da otpočne svoj novi pozorišni život u Beogradu 13. marta, ali je zbog zabrane okupljanja usled pandemije korona virusa, koja je zatvorila sve teatre, stigao tek do generalne probe.

„U danima proba sva moja pažnja bila je usmerena ka onome što se dešava na sceni. Život izvan pozorišta nije baš dopirao do mene, virus je bio apstrakcija. Ni perifernim vidom nisam opažala bilo šta iz čega bih mogla da naslutim šta će se dogoditi, kako će nam virus promeniti život. I SMS koji sam dobila 11. marta od organizatorke u pozorištu, da se otkazuje premijera, delovao mi je nestvarno. Uveče sam snimila generalnu probu, kojoj su prisustvovale naše kolege, prijatelji, novinari. To je bila naša intimna premijera. Dugo posle toga sedeli smo u bifeu i pričali više o predstavi nego o virusu. Ukratko, od 11. marta pozorišta su prestala sa radom, a „Dabogda te majka rodila“ će imati premijeru kad nam virus dozvoli ponovnu bliskost. Da li će to biti do juna ili tek na jesen, ko to zna. A do tad zdravo svi bili i mentalno i fizički, pa se opet u pozorištu sastali da slavimo umetnost i život“, ističe rediteljka.

*Hoće li predstava biti drugačija u odnosu na vašu prvobitnu ideju, nakon epidemije? Da li se inače postavka u Ateljeu razlikuje od one iz Rijeke?

– Predstava ima svoju temu, priču, strukturu, svoj svet. Ona je zaokružena, samo još uvek nepodeljena sa pozorišnom publikom. A njena tema je svevremena. I na nju ne utiče virus. Možda kad se ponovo okupimo na probama, promenim neki detalj, ali suštinskih izmena neće biti. Dramatizaciju Vedraninog romana sam pisala pre osam godina i režirala je u Rijeci. Tu istu dramatizaciju sada sam scenski postavila na drugačiji način, dakle nije u pitanju bukvalno prenošenje režije – to bi bilo zaista besmisleno. Legitimno da, ali besmisleno. Na osnovu snimka generalne probe „Dabogda te majka rodila“, pozvani smo na Međunarodni festival u Rijeci.

*Roman Vedrane Rudan bavi se nasiljem u porodici, odnosom majka-ćerka, pojmom majke… Zašto se propitivanje principa patrijarhata retko viđa na pozorišnoj sceni? Šta je vas na to podstaklo?

– Pre dvadeset godina radila sam Bergmanovu „Jesenju sonatu“ u Narodnom pozorištu, odnos majka-ćerka takođe je tema te predstave, ali su Bergmanov i Vedranin pristup temi različiti. Odnos majka-ćerka je tabu tema. Malo žena o njemu govori, malo je umetničkih dela koja u njega zadiru. Svetost tog odnosa, i kad je majka stvarno majka sa velikim M, i kad je nemajka, brižno se čuva. Mnogi su razlozi zašto je tako. A Vedrana u svom romanu bolno ali i duhovito ulazi u to psihološko more komplikovanog odnosa majka-ćerka. U ženski univerzum. Vodi nas kroz lavirinte porodične traume, patologije jedne u osnovi patrijarhalne porodice, u kojoj je otac godinama zlostavljao ćerke dok se majka pravila da ništa ne vidi, ne čuje, da ne zna šta se oko nje dešava. Zašto žene ćute? Čega se plaše? Ne želim da prepričavam. Vedrana ima svoj autentičan snažan umetnički glas, kao da je dete rođeno u umetničkom braku Elfride Jelinek i Čarlsa Bukovskog, koje se odmetnulo na svoju stranu, na ulici srelo Almodovara, i s njim krenulo u avanturu. Pisca čini njegov stil, umeće pripovedanja a ne propovedanja, smisao za ljudsko, sposobnost podvlačenja životu pod kožu, specifična neponovljiva autentična tačka iz koje posmatra pojave, i, naravno, umetnička hrabrost.

*Svedočimo kako se govori o dr Dariji Kisić ovih dana. Čini li se da je uloga žene u ovom našem patrijarhatu čvrsto određena i nepromenljiva? Zašto svako ko prekrši zadati kodeks ponašanja biva napadnut?

– Ja mislim da je priča o napadima na dr Dariju Kisić Tepavčević, medijski isforsirana i da se jednoj patološkoj pojavi u vidu raznoraznih seksističkih, diskriminatorskih, odvratnih komentara (jer razni ljudi pišu razne bljuvotine o svemu i svakome i svačemu, što naručeno, što po svojoj volji) posvetio prostor koji ti komentari ne zaslužuju. To je za mene proizvedena tema, radi skretanja pažnje sa nekih drugih. Lažno, licemerno, površno bavljenje važnom temom kakva je seksizam. Pišući o tim komentarima, dajući im na važnosti, paradoksalno, dodatno se ponižava dr Kisić Tepavčević ubacivanjem u tabloidni šablon. S druge strane imate hapšenje novinarke Ane Lalić. Dok su neki anonimni komentarisali doktorku, njen izgled, država je uhapsila pa pustila na slobodu novinarku, a mediji koji su tobož štitili integritet lekarke, rušili su profesionalni integritet novinarke. Označena je kao lažljivica koja namerno širi paniku. Novinarka je u suštini postala prava arhetipska veštica. E sad, kad si vila a kad veštica u Srbiji? Ko je stvarno napadnut, javno ponižavan i osporavan? Ko su podobne a ko nepodobne žene danas u Srbiji? Ko su naše a ko vaše žene, i da li je to sudbonosni kriterijum u proceni vrednosti rada žena: biti naša! Može li se biti ni vaša ni naša, nego samo svoja, i kolika cena se za to plaća? Obe, i lekarka i novinarka imaju istu dužnost – da služe istini kao jedinom pravom javnom interesu, da služe po meri svoje kompetentnosti, kodeksa profesije i savesti, dopadalo se to nekom ili ne. Vidim da sad Kisić osporava ono što je Lalić napisala. I u tom rebusu koja od njih dve govori istinu stvarno me nije briga kako su našminkane, isfenirane, negovane. Pol i rod su nevažni kad smo na terenu istina i laži. A politika instrumentalizuje temu žene, baš kao i istine.

*Šta ovih dana učimo jedni od drugih?

– Otkrivamo toplu vodu, elementarne stvari koje se tiču solidarnosti, šta je pojedinačno a šta opšte dobro, da je sloboda bez odgovornosti samovolja. Otkrivamo značaj nauke, pameti, znanja, i njihovu neodvojivost od etike. Vidimo šta je socijalni darvinizam i kakve su posledice ekonomsko-političko-propagandne priče, duboko nehumane, u koju je savremeni svet zaglavljen. U tom svetu su i nauka i zdravstvo na tržištu. Otkrivamo razmere EU birokratske farse i nesolidarnosti. Svet u kome je egoizam postao sinonim za individualizam. Otkrivamo i neverovatnu duhovitost ljudi, lekovitost smeha i humora. Otkrivamo sumatraizam, povezanost sveta. Otkrivamo krhkost i trulež civilizacije koja je za vrhovno božanstvo proglasila slobodno tržište i ispisala mu neupitna jevanđelja. Otkrivamo koliko su nam potrebni jeretici – ljudi koji će otvorenog duha preispitati sve aktuelne narative. Virus je demaskirao mnoge laži i iluzije kao neki pravi opozicionar. Stigao je Gogoljev revizor i zove se Sars Kovid 19.

*A šta ovih dana učimo o kulturi? Kako vam se čini ovaj novi život pozorišta u virtuelnom svetu?

– Pre neki dan, kad sam kupovala cigarete, prodavačica na kiosku mi je rekla: Hvala vam, komšinice, što nam prikazujete predstave. Onlajn repertoari su omogućili građanima da vide predstave koje možda nikad ne bi videli zbog nedostatka slobodnog vremena, novca i zarobljenosti u borbi preživljavanja. Pozorišta su onlajn repertoarima krenula u susret publici čiji aplauz ne možemo da čujemo, ali čije komentare i zahvalnost možemo da pročitamo na pozorišnim FB stranicama. Duhovna smo bića, a umetnost jedan od ključeva smisla života, što se jasno vidi ovih dana i po tome kolika je potreba ljudi za gledanjem filmova, predstava, za čitanjem… Ovo su dani pravog onlajn socijalizma, umetnost narodu za dž. Kao neki oblik kulturne revolucije.

*Kako vi provodite vreme u izolaciji?

– Čitam, gledam filmove, pišem, telefoniram, vežbam, dopisujem se sa prijateljima, čini mi se da strahove držim pod kontrolom. Ali ima dana za koje ne znam kako su i u čemu prošli. Sve je ovo jedan vrtlog, život na odloženo. Poštujem sve preventivne mere. Ali ne razumem zašto su zatvorene pijace. Po kojoj je to logici zdravije kupovati u hipermarketima nego na otvorenom prostoru? To mi je potpuno nerazumna mera. Da li je ta mera u interesu našeg zdravlja ili u interesu nečijeg profita? Nerazumno mi je i što ne postoji jedan sat u danu samo za penzionere, da izađu sunce da ih vidi. Sve je to pitanje samo malo bolje organizacije, boljeg kontrolisanja ove situacije, za koju država nije bila na vreme spremna, pa sad mora nekim radikalnim merama da nadoknadi i prestigne propušteno.

*Kako vam se čini – sa čime ćemo se suočavati nakon korone?

– Volela bih da ovu trku sa virusom vremenski dobije pronalazak leka, a potom vakcine. Ovaj rez u dosadašnjim životima može da bude novi početak jednog normalnijeg i humanijeg sveta, a može da bude i uvod u jedan surovi bespoštedni totalitarizam, u beskrajne igre zastrašivanja, svet još većeg siromaštva i podela, kontrole, novih ratova. Nadam se da će virus biti ukroćen i da među nama neće ostati obrazac ponašanja po kom je blizina opasna a distanca blagorodna. Ne želim da zamislim takav svet bez poljubaca, zagrljaja, druženja, pozorišta, koncerata. Svet u kome smo svi otuđeni a naši životi ostrva samoće.