Više ne vredi pisati krimi romane kao Agata Kristi

Diplomirao je na Fakultetu za državnu administraciju Univerziteta Marmara. Između 1974. i 1989. bio je aktivan član Komunističke partije Turske. Za vreme vlasti vojne hunte, od 1980. do 1990, učestvuje u zabranjenom pokretu za demokratiju. Sredinom te decenije ilegalno boravi u Moskvi dve godine, tokom kojih pohađa Akademiju socijalnih nauka. Od 1989. godine objavio je jednu zbirku poezije, tri knjige kratkih priča, knjigu bajki i četrnaest romana.

Oslanjajući se na jedinstveno političko i istorijsko nasleđe svoje domovine, Umit sa zadivljujućim umećem proniče u psihu svojih likova i kreira dramatične pripovesti u kojima se političke intrige prepliću sa uzbudljivim kriminalističkim obrascem. Za svoje romane i zbirke priča: „Magla i noć“, „Miris snega“, „Patasana“, „Lutka na koncu“, „Rapsodija o Beyogluu“, „Pleme“, „Ubistva u Istanbulu“, „Ubistvo sultana“.., više puta je osvajao književne nagrade, izgradivši ugled pisca kojeg podjednako cene i književni kritičari i publika. Prema romanu „Magla i noć“, snimljen je 2007. istoimeni film.

Ahmet Umit bio je gost beogradske podružnice Instituta Junus Emre poznatijeg kao Turski kulturni centar u okviru programa Druženje turskih pisaca sa srpskim čitaocima. Izdavačka kuća Dereta objavila je Umitov krimi roman „Šapat krošnji u ukletoj četvrti“, čiji prevod potpisuju Miloš Mitić i Aleksandar Šurbatović.

*Da li je „Šapat krošnji u ukletoj četvrti“ urbani roman?

– Može se reći da je to urbani roman. Živim u Istanbulu i bavim se svim problemima koji se u gradu dešavanja. To me veoma zanima. Istanbul je istorijski grad, njegova istorija duga je osam hiljada godina, do današnjih dana u gradu su živele razne kulture. Ono što su sve one nama ostavile jeste bogato kulturno nasleđe. Ovaj roman zapravo pokušava da prikaže sliku današnjeg Istanbula koji živi sa kulturnim nasleđem prošlosti.

*Kako Istanbul danas živi sa tim kulturnim nasleđem?

– Nažalost broj Grka, Jermena, Jevreja je smanjen. Ali, ja i dalje imam prijatelje koji su Jevreji i Jermeni. U svojim romanima zapravo nastojim da te kulture koje su nestale i iščezle nekako ponovo oživim. Prema tim kulturama koje su nestale treba pokazati poštovanje. I Srbija i Turska su to doživele. Prvo je vladalo rimsko, pa osmanlijsko carstvo, pa razna državna uređenja koja su se smenjivala. Nažalost, ljudi nisu svesni te bogate kulture. U Turskoj recimo, doživljavam da tako kažem „prljanje“ kulture i opšte neznanje u tom pogledu. Kad pogledamo na celu ljudsku rasu bez obzira na to odakle potičemo, kojim jezikom govorimo, koje smo vere ili rase, mi svi činimo jednu veliku porodicu.

*Romanom defiluju brojni živopisni likovi policajci, kriminalci, prostitutke, jesu li neki od njih zasnovani na stvarnim ličnostima?

– Likovi nisu stvarni, ali jesu ljudi koji bi mogli da ih predstavljaju. Policijski posao je teško zanimanje i u tom poslu se pojavljuje malo dobrih ljudi. Ali, hteo sam da unutar policije stvorim lik, koji je zaista dobar policajac. Glavni inspektor Nevzat je policajac ima savest, ali uprkos tome što je uspešan policajac i što uspeva da pronađe krivce, on je nekako nesrećan, beznadežan, zato što je svestan toga da hvatanje ubica ne može da poništi zločin koji se dogodio. Uvek je tužan i pomalo depresivan.

*U romanu je mnogo humora, ironije i sarkazma, jeste li tome svesno i namerno pribegli?

– Ironije naravno ima, svesno sam joj pribegao. Čak sam i samog sebe stavio u taj roman. Stvarajući i ostale likove koristio sam ironiju. Dok stvaram lik mislim na to da li ga treba smisliti samo kao dobar ili kao loš. U onim likovima koji su najbolji, uvek postoji nešto što je loše i zlo, ali i kod zlih likova postoji nešto što je dobro. To samo govori o tome koliko su ljudi komplikovana i zamršena stvorenja.

*Mogu li se kroz krimić ljudi suočiti sa stvarima o kojima se inače ne priča?

– Ima toga i u mojim ostalim romanima. Ja se kroz jednu fiktivnu krimi priču dotičem i drugih tema koje se tiču društva. Zapravo krimi romani su dostigli svoju zrelost – u njima više uopšte nije bitno ko je ubica. Ako ubistvo postoji, neophodno je objasniti okolnosti koje su dovele do toga. Treba, naime, otvoriti pitanje otkrivanja ljudske duše. Šekspir i Dostojevski su pisali svoja dela u kojima je ubistvo glavni motiv. To nije nikakva slučajnost, jer ako se krene od ubistva mnogo je lakše objasniti čovekovu prirodu. Kroz opisivanje ubistva koje se dogodilo, najbolje ćete objasniti čovekovu dobru i lošu stranu. Mislim da pisati romane onako kako je to nekada radila Agata Kristi više ne vredi.

*Kako čitaoci reaguju na ono što pišete?

– Turci mnogo čitaju. Mogu reći da sam jedan od najčitanijih pisaca u Turskoj. Recimo, kad mi izađe knjiga pročita je od 650 do 700 hiljada ljudi. U Turskoj me ljudi ne vole samo kao pisca, već i kao čoveka koji se bavi kulturom. Mislim da pisac pored toga što radi treba da bude i kulturni radnik. Ako društvo treba da se menja, onda to važi i za kulturu. Mislim da u svemu tome pisci imaju veliku ulogu.

*Koliko kulturni poslenici u Turskoj i bilo gde u svetu mogu da menjaju društvo?

– Svugde su ljudi koji se bave kulturom oni koji odudaraju od ostatka društva. To važi i za mene u Turskoj. S vremena na vreme doživljavam reakcije na ono što radim. Ali, takav je to posao i tako mora da bude. Ono što je za mene posebno važno jeste da se moje knjige čitaju kao lektira. Bajke koje sam pisao za decu se obrađuju u osnovnim školama, neki drugi romani u srednjim školama, gimnazijama i na univerzitetima. Te knjige se čitaju i o njima se razgovara. Dakle čak i oni koji ne vole ono što radite poštuju vas, jer ste i vi deo tog naroda.

Inspektor Nevzat i ubistvo u Peri

Roman „Šapat krošnji u ukletoj četvrti“ počinje jednim dočekom Nove godine, koji je za istanbulske policajce oduvek predstavljao noćnu moru. Pljačke, pijanstva i tuče, koje bi se često završavale nečijom pogibijom, postale su deo njihove svakodnevne rutine. Ovo je pogotovo važilo za glavnog junaka prekaljenog inspektora Nevzata. Kada je čuo da se dogodilo ubistvo u četvrti Pera, istorijskom jezgru grada koje se u međuvremenu pretvorilo u leglo narkomanije, prostitucije i ilegalnog kockanja, nije se mnogo iznenadio. Došavši na mesto zločina, shvatio je da je ovoga puta reč o nečem mnogo ozbiljnijem. Neobičan način na koji je ubistvo izvršeno, kao i identitet žrtve, nagoveštavali su katastrofu koja će za samo tri dana rezultirati smrću još devet osoba.

Dodirne tačke

– Prvi put sam u Beogradu. Grad me je veoma zainteresovao i privukao. Zaista sam uzbuđen, a zanimljivo je i to da sam odseo u hotelu u kome je nekada boravio i Ivo Andrić – kaže Ahmet Umit, koji ne isključuje mogućnost da „ubistvo u nekom svom budućem romanu smesti u Beograd: „Volim da pravim takve izlete. Napisao sam roman u kome se radnja dešava u Engleskoj i u Turskoj. Nesumnjivo je da sa Beogradom imamo mnogo više zajedničkih i dodirnih tačaka nego sa Engleskom“.

Prevod s turskog na srpski jezik Željana Živković