Više ništa neće biti isto

Ona oseti da su joj se misli raščistile i da počinje da zaključuje logično.

Ne, ne žele nas zato što smo drukčiji. Sedam godina sam provela ovde, a ipak ih ne poznajem.

Ništa nisam naučila o njima osim onog što je neophodno i onog što sam našla u tebi i sebi, a i to sada polako nestaje.

Nijednog od njih ne mogu da izdvojim i kažem: s njim sam se sprijateljila.

Ništa loše im nisam učinila, izbegavali su me samo zato što sam različita.

Primili su nas, osetila sam to u njima, i zato što se plaše tebe i tvog oca.

Po čemu su onda oni bolji od nas, od naših očeva?

Oni nikoga ne proganjaju.

Zar to nije velika razlika?

Uplašeni su.

Boje se šta bi se dogodilo kad bi kralj saznao ko me je skrivao.

Ja ih razumem.

Teško im je i ovako.

Nemoj se ljutiti na njih.

Moramo ponovo biti ljudi.

Pomisli, zar da budemo večno ovakvi, u tuđem životu, nesvesni vremena?

I bez dece.

Ne, nije to glavni razlog.

Osećam u tebi da nije.

Ja sam ih sinoć molio da još ostanemo, ali oni nisu pristali.

Kažu, ceo život sam proveo kao neko drugi.

Moram konačno da prihvatim sebe i svoju sudbinu.

I da se suočim s njom.

Šta to znači?

Ono što sam izaberem.

Možda ću poželeti da se vratim u dvor i nešto promenim.

Ljudi-biljke će polako izumreti u severnim šumama.

Ovde nema dovoljno svetlosti i toplote.

Milistrata se uplaši jer je na trenutak ugledala začetak slike u princu, njega kako polako jaše na čelu velike vojske.

Tebi bi dopustili da ostaneš jer si se presadila.

Ti si sada jedna od njih.

Dublje si utonula u ovaj život.

Prema meni su još podozrivi.

Ne, ne prema meni već prema onome što predstavljam.

Ali ti ne moraš da odeš.

Oni hoće da ti to kažem.

Milistrata je nakratko bila u iskušenju, ali pomisli: ne, ne mogu da zamislim da se razdvojimo, biću tamo gde si ti.
Želeo bih to, ali jesi li sigurna?

S njima bi ostala takva kakva jesi.

I bila bi u suštini besmrtna.

Ne mogu.

Jako bih volela, ali ne bez tebe.

Ali šta ćemo učiniti?

Ne znam.

Ne znam šta ću odlučiti kada opet budem razmišljao kao čovek.

Sada jedino želim da se oslonim na neko deblo ili da raširim ruke i stojim na suncu.

Da, pomisli Milistrata, ali uskoro to nećemo želeti.

Niti umeti.

Priroda će zaćutati, drveće nam ništa neće značiti, opet će biti samo drveće, trava će biti samo trava.

I nas dvoje.

Bićemo samo ljudi.

Shvataš li šta si učinio?

Više ništa neće biti isto.

Ne, ništa se između nas dvoje neće promeniti.

Hoće.

I ti ćeš zaćutati za mene.

Tvoj dodir biće samo dodir.

Ležaću pored tebe i više neću znati šta misliš i osećaš.

Da li je ovo ljubav što me zadržava uz njega, upita se.

Ovog puta, odluka je moja, ali zašto je donosim?

Da li ću zbog ljubavi sve žrtvovati?

Nije bila sigurna.

Pre nego što je uopšte stigla da princa upozna i zavoli, bili su razdvojeni i potom ovako čudno spojeni.

Spojeni, možda je to dobra reč.

Potpuno prožimanje, to je nešto više od ljubavi.

Dva tela, jedna misao.“

A sutra?

Ona neće moći da ga doživi kao nekog drugog, a biće prinuđena, kada začaranost mine.

To je, zapravo, kazna, pomisli Milistrata.

Ne sama promena, već njena konačnost.

Kazna tek počinje.

Gledala je opustele kolibe u plitkoj vodi i pitala se šta će se dogoditi.

Kuda će princ i ona otići kada više nijednom svetu ne pripadaju?

Učini joj se da je sunce zasjalo drukčije – jako i neprijatno.

Zabole je glava, kao i oči, od blistave svetlosti, a čelo joj se ovlaži znojem.

Upita se da li princ oseća isto.

Spustila je dlan na njegovu bledu šaku, ali nije začula ništa.

Autor je romansijer, pripovedač i esejista, čija je knjiga priča „Preimućstva kruga“ nedavno objavljena u izdanju Arhipelaga.